Света Гора и Пољска, Ђорђе Трифуновић

Обично се мисли да су код Срба све до XVIII века знања о Пољској и Пољацима била веома оскудна.[1] Ако би се, међутим, на једном месту окупила спорадична и, каткада, случајна оскудна грађа, показала би да су Срби рано почели да одлазе у далеку Пољску и да je занимање српског народа за Пољаке, наравно, у скромним сразмерама, постојало још у средњем веку. Овај оглед је управо писан са жељом да се на једном месту окупе све важније, углавном, српске вести о Пољској и Пољацима до краја XVII века, када je велики део српског народа напустио своју стару постојбину на југу и отишао на север, у угарске крајеве, одакле је веза за Пољацима била једноставнија и ближа. Грађа је црпена само из српских извора писаних српскословенским језиком. Живе везе које су са Пољацима одржавали писци и културни посленици из Дубровника и Далмације — нису обухваћене овом студијом.

Пољаци и Пољска у српским изворима најчешће се називају — Лехи или Леси и Лешка земља, врло ретко Пољска. Тешко је рећи шта je обухватао географски појам Лешка земља. Географске представе код Срба у средњем веку доста су слободне и уопштене, те се не могу оцењивати са гледишта наших савремених сазнања. Пољска или Лешка земља уколико се везује за име неког пољског владара, одређена је и политички и географски. Иначе, сам назив Лехи или Лешка земља без ближих одредница изгледа да може слободно обухватити онај појас источне Пољске који се простире од Галиције на Југу, те иде према северу и захвата западне крајеве малоруске и белоруске земље и Литве.

Најаутентичније вести о Пољацима код Cpбa представљају помени Пољака у записима старих преписивача и редактора, који почињу да се јављају од двадесетих година XVII века. За време турске владавине књижевни и, нарочито, преписивачки рад код Срба није замирао. У оквиру законитости и опште схеме за састављање записа преписивачи сада нарочито оживљавају и негују један стари обичај — да се написане године ближе одређују најзначајнијим сувременим историјским збивањима из домаће или опште историје. Тако су ратовања Пољака са Турцима почела да улазе у записе српских преписивача као значајни чинилац живе хронологије.

Највише одјека је имао поход Турака на Пољаке 1621. године, када je млади султан Осман II доживео пораз код Хоћима. Победа Пољака брзо се пронела по удаљеним српским крајевима и дуж Јадранског приморја, што је поетски понело Дубровчанина Ивана Гундулића да испева Османа. Док je, рецимо, један непотписани писар преписивао зборник канона, јеванђеља и других списа, збила се битка код Хоћима, те овај преписивач, понесен победом, бележи усред рада: "Ва лето 7129 (1621) ходише Турци на Леха и не получи ничто и вазвратише се дрехли, Господи поспеши".[2] У манастиру Житомислићу, код Мостара, налазио се рукопис (Апокалипса и номоканон) који је непознати преписивач завршио 1621. године, када се, како читамо у запису, подигао султан "бран створити са Леси и са северњеју страноју".[3] Турски поход на Пољаке забележен je чак на зиду тек завршене цркве у Кривој Реци под Копаоником: "И ва то лето поиде турски цар на Леха".[4] И каснији турски походи на Пољску допиру брзо до српских крајева. Неки Киријак, рецимо, 1636. године завршио је преписивање Поучења јеванђелског (рукопис био у овчарско-кабларском манастиру). У запису о свом раду каже, поред осталог, да тада султан Ахмет "ваздвиже рат не мала — ови на Перси, ини же на Леха".[5] Турски напади на пољске крајеве 1676/77. године забележени су у Србији. У једном рукопису манастира Милешеве записано je поводом тога: "И ва та лета много војеваније бист от проклетих Агарен на Казака и Леха".[6] Патријарх Арсеније III Чарнојевић, који ће и сам учествовати у сукобима са Турцима, записао je 1677. године на једном Минеју за април: "И тогда поидоше Турци на Москова и на Леха".[7]

Велико занимање за Пољску влада на Светој Гори Атоској, како ћемо видети, већ од XVI века. Глас о турско—пољским војевањима брзо стиже до тишине светогорских манастира. Монаси и преписивачи уносе у записе ове невољне године. Данас je тих књига највише у манастиру Хиландару. Тако, поп Димитрије, бивши испосник ћелије светога Саве у Кареји, обновио је 1621. године један старији Посни триод и у запису о свом труду забележио — "тогда била крепка зима јако древију изсахнути от коренија, паче же масличију, и тогда поиде турски цар султан Осман на Лехи". На крају Петокњижја Мојсијевог, писаног крајем XV века молдавском редакцијом са галицко-украјинским елементима, записано je на српскословенском: "Сија књига монастира Хиландара. Ва лето 7132 (1624) бист војска на Лехах". Када je поп Антоније у скиту Свете Ане 1656. преписао Јерусалимски типик, у запису je годину преписивања ближе одредио живом хронологијом: "Тогда благочастиви цар Алексије московски двиг се и пријет всу Лешку земљу и плени Татаре".[8] Јеромонах Јевгеније повезао je 1671. године у манастиру Хиландару Острошку Библију. На крају је записао: "И то лето поиде султан Мехмед на Леха са всеју халдејскоју силоју и узе му Каменицу".[9]

У старим српским летописима штуро су се бележили многи значајни историјски догађаји. Под годином 7006 (1498) летописац је записао: "Пленише Турци Русе и Лехе, и поробише и сатрише земљу".[10] Дакле, време када je Константин Михаиловић из Островице писао своје Успомене за пољског краља Јана Олбрахта (1497—1501). О походу султана Османа 1621. године забележено je кратко и сликовито. "Ходи цар Осман на Леха и ничто не получи тамо". Од султановог похода 1682. године записан je само почетак освајања: "Поиде цар Мехмед на Леха и вазет Каменицу град".[11]

Монаси српских манастира са широког данашњег југословенског подручја и са Свете Горе Атоске одлазе већ од XVI века у пољске крајеве ради скупљања милостиње. Овај облик материјалне помоћи српским манастирима, познат у народу као "писанија", пратила је посебна и веома плодна епистоларска књижевност. Иако је добар део ове грађе већ одавно познат, још није начињен никакав књижевно-историјски и стилистички преглед. "Проситељна" писма која су представници српских манастира носили у блиске и далеке крајеве Балкана, Угарске, Аустрије, Пољске, Украјине и Русије, врло често су блиска по композицији и многим општим местима.

Једно од нај стариjих оваквих писама представља данас концепт писма које су Хиландарци по свештеноиноку Григорију послали пољском краљу Стефану Баторију (1575—1586).[12] Концепт je писан на српскословенском, са елементима српског народног језика и ретким русизмима. Поред доста општих места у обраћању и сликања "велико j нужди и тесноте и стуженију от безбожних" Турака, хиландарски архимандрит Макарије са братијом одређено моли од краља писмо помоћу којега би Хиландарци могли по Пољској слободно да траже милостињу: "И молимо твоју светлују милост, што би дал братијам нашим твоју краљевскују грамату добровољнују, по твојеј краљевској државе дља милостињи, да бисмо ју имели и у предњаја времена приходити до твојег светлог краљевство". Занимљиво је да Хиландарци нарочито истичу како се због милостюье неће молити само за пољског краља, већ и "о всем православном крстијанстве" у Пољској. Овај кратак и драгоцен концепт писма открива нам још један веома значајан податак—да су и ранији пољски краљеви, Баторијеви преци, издавали сличне грамате Хиландарцима када су долазили у Пољску ("јакоже и прежни краљеве, твоја братија").

"Проситељни" листови Хиландараца и Светогораца за Пољску нису били ретки, те се временом осетила потреба да се састави и један стални образац за писма која ће се носити у Лешку земљу. Такав један образац ("питак") познат нам je у српскословенском зборнику из треће четвртине XVII века, састављен на Светој Гори, а сада у Архиву Српске академије наука и уметности у Београду (број 46).[13] Садашњи текст у зборнику свакако представља препис старијег обрасца, који се већ употребљавао. "Питак на Лешку земљу или на Малу Росију" (стр. 46б—48а) из овог зборника остао je до недавно готово незапажен.[14] Образац представља уопштено казивање, без икаквих историјских појединости или личности. Примаоци писма, адресати, јесу "православни христијане" и уопште "христоименити људије" различитог духовног и световног "сасловија". Пошиљаоци писма уз "метаније" шаљу уобичајени стилски кићени поздрав. У средишњем, главном делу, иза опширног казивања о напастима, бедама, тесноти и страха да светогорски манастири не доживе потпуно "запустеније" није тешко препознати опис турске окупације. Стога Светогорци и шаљу једног духовника са дружином, те моле адресате да покажу према њима "богоугонују благостињу". Давањем милостиње дародавци ће постати нови ктитори и стећи ће вечни помен у светогорском манастиру.

Посредни и други извори много више нам сведоче да су српски представници често одлазили у пољске крајеве или пролазили кроз њих. Тако, када je смедеревском епископу Павлу пропао покушај обнављања Пећке патријаршије (1541), борбени владика је путовао по Русији, Пољској и Влашкој ради сакупљања милостиње. Од пољског краља и влашког војводе добио је посебни "лист" којим му се допушта пролазак кроз њихову државу "мирно, без всакоје забаве (сметње)".[15]

Драгоцена грађа о кретањима српских духовника у правцу Лешке земље, Украјине и Русије сачувала се у руским архивама. Поред писама, то су најчешће забележене изјаве самих путника на граничним прелазима према Русији или у самој Русији. Велики део ове грађе везане за српску историју објавио је Стеван М. Димитријевић.[18] Путници се крећу из разних праваца. На путу за Русију врло често пролазе кроз Пољску и ту се, свакако, задржавају тражећи милостињу за своје манастире. Тако су представници фрушкогорског манастира Ремете 1628. године кренули у Русију преко Угарске и Пољске. Монаси српског манастира Лепавине (Северна Хрватска) ишли су 1650. године ради милостиње "в угорскују, в пољскују и в русијскују земљу". Када je манастир Раваница настрадао у аустријско-турском рату, представници овог манастира пошли су новембра 1692. на дуг пут у Русиjу преко Беча, затим преко Кракова, Лавова, Луцка и Кијева. У руски погранични град Севск стигли су 18. марта 1693. године.[17] Представници манастира који су одлазили у далеке земље за милостињу често су излагали и сопствени живот опасности, о чему, на пример, живо сведочи изјава хиландарског јеромонаха Јова, дата у Москви 1693. године. Хиландарски игуман послао је Јова 1691. "с проситељними листами" да по Српској земљи скупља милостињу. Када је сакупио милостињу, из Београда је лађом кренуо низ Саву. Али, Турци и Татари напали су лађу и запленили су све људе и имовину. Несрећног Јова су девет месеци возили по Дунаву, док га грчки трговци нису откупили и довели опет у Београд. Одавде је Јов писао Хиландарцима и добио други "проситељни" лист. Из Београда je кренуо на дуг пут у Будим, Угарску, Аустрију, "Пољскују земљу" и на крају стигао у Москву.[18]

Путеви из Српске земље у Русију најчешће су водили кроз Пољску, где су се путници задржавали. Стога, када је Србин монах Симеон из светогорског манастира Светог Павла 1703. године описивао Српску земљу, сматрао je да треба посебно нагласити како се због ратних прилика те године не може ићи преко Пољске: "Ићи у нашу Српску земљу кроз Пољску сада je немогуће због ратног времена, но треба ићи преко Кијева, кроз Влахе и Мунтеане".[19]

Већ у писму Хиландараца Стефану Баторију видели смо да су српски манастири понекад тражили и непосредне писане препоруке пољских краљева. Из каснијег времена, на пример, из 1668. године позната је рускословенска грамата пољског краља Јана Казимира којом препоручује митрополита Саву Бранковића руском цару.[20] Препорука пољског краља није случајна. Када се ердељски митрополит Сава II са братом грофом Ђорђем Бранковићем нашао у Москви, имао je, изгледа, извесног удела у измирењу Русије са Пољском.[21]

Жива кретања кроз пољске земље отварала су и могућности за књижевну сарадњу. Некакве непосредне пољско—српске везе, нажалост, не могу се никако открити. Али, до наших дана су се сачували извесни материјални трагови у области писмености. То су словенске рукописне и штампане књиге, које, очигледно, нису биле ретке у Лешкој земљи. Неколико таквих књига сачувало се у манастиру Хиландару, који је, као што смо видели, имао добре везе са Лешком земљом. Једно Четворојеванђеље, на пример, писано 1615. године молдавском редакцијом са елементима галицко-украјинске и пољског језика, прешло je дуг пут до Хиландара. У запису, поред осталог, читамо да се пан Никола Гојковић појављује као ктитор, то јест да je купио књигу за 18 златника "в Земљи пољској во великом граде Лвове" за душу "Јоана Сербина хоружого пана Корнијата" да се однесе "у Ђур град в церков сербскују св. Николи".[22] Даривалац Никола Гојковић био је, вероватно, и наручилац рукописа. То би се, можда, могло рећи и за Беседе изабране, на рускословенском, које је 1617. године извесни инок Селиван преписао у манастиру Светога Сергија (Тројице-Сергијева лавра). Исте године књига се нашла у Пољској, jep у запису на крају читамо да je неки поп Мартирије 1617. донео књигу из Лехије на дар Хиландару, са 600 дуката ("жлтици") за помен.[23] У једном запису на Праксапостолу с почетка XVII века, руске (украјинско-волинске) редакције, јеромонах типограф Мелетије вели да je 1632. године купио књигу "в Лецкују земљу в град Бар за своију спензи за двадесет дукат жутих".[24] Посебну пажњу заслужуje један Псалтир с последовањем који је, изгледа, у Хиландару 1614. године преписао српском редакцијом монах Илија. У запису, пак, писаном руско-молдавском редакцијом, монах Илија истиче да je "родом си от Малоје Росији зовемо Лехија".[25] У Хиландар су преко Лешке, вероватно, стизале и словенске књиге XVII века штампане у Вилну, Лавову, Острогу и другим градовима.[26]

Рукописне књиге стизале су и у Српску земљу преко пољских крајева. Познато је, на пример, да је манастир Папраћа у Босни (у области Зворника) од средине XVI века одржавао живе везе са Русијом.[27] На далеком путу за Русију монаси Папраће успостављали су добре везе и односе са пољским крајевима. Недавно се, рецимо, сазнало за једно Четворојеванђеље, у основи, изгледа, руске редакције, које се сада налази у Библиотеци Академије наука Румуније у Буку-решту (МС 460), а некада је припадао Папраћи.[28] Дијак Михаило, преписивач књиге, у запису нам износи неколико важних појединости за питање којим се бавимо. Преписивач вели да је књига била преписана 1551. године у "Земљи волинској, в граде Несухоижах" заповешћу кнеза Димитрија Фјодоровича Сангушковича "старостича володимерского, маршалковича Земље волинској, старости житомирского, при державе короља пољскога, великого књаза литовского Жигимонта Жигимонтовича Августа, рукоју многогрешного д'јака Михаила до манастира царскије Земље сербскије Благовештенија пречистије Владичице глагољуме Папраћа". Управо ове, 1551. године монаси манастира Папраће на челу са игуманом Григоријем добили су у Русији на дар једно Јеванђеље са тумачењем.[29] Вероватно су они понели и Четворојеванђеље које им je даривао кнез Димитрије. Десет година касније (1561) исти дијак, Михаил Зборежевиц Александрович, преписао je за Папраћу један Псалтир по жељи ("накладом") извесног Николе Србина, који је тада живео у Володави и, вероватно, желео да начини дар своме завичају. Дијак Михаило истиче у запису да je књига преписана "в земљи Подљаској, у Володаве, при државе Жикимонта Августа короља пољского. Таја Псалтир списана и надана через пана Николу Сербина до Земље србској до манастира Благовештенија Пречистој, глагољемаго Папраћа".[30] Књиге су и касније стизале у Српску земљу из Пољске и преко Пољске. Оскудне вести су нам познате тек с краја XVII века. У фрушкогорском манастиру Врднику (Нова Раваница) 1692. године било је једно "Јеванђелије из Пољске". На исти манастир односи се и један дар из 1695. године, када су штампани Триод цветни из Лавова, "ва државе благовернаго краља Јон. Собецкаго Лешкије земљи", три монаха донела "ва свој монастир Раваницу".[31]

Иако непотпуна и помало једнострана, изнесена грађа, ипак, јасно показу je да je Лешка земља до краја XVII века имала за Србе много већи значај него што се то обично мисли. Лешка земља, Лехија, представљала је за старе Србе слободан и широк географски појам. У духовном и стварном значењу — она je била простор слободног кретања и општења српских представника најчешће на путу за Русију. Посматрана у оваквој светлости, Лешка земља је значајан посреднички појас, који је омогућавао жива културна, књижевна и уметничка струјања између Српске земље и Свете Горе на југу и Украјине и Белорусије, односно Литве, на северу. Споменимо на овом метсу само неколико плодова српске и белоруске, односно литавске, сарадње, што je могло да се оствари, поред осталог и због духовно и географски повољног положаја Лешке земље.

По своме значају посебно се издваја Супрасаљски Благовештенски манастир, који се данас налази у границама Пољске, петнаестак километара североисточно од Бјалистока. Манастир је основао 1498. године Александар Иванович Ходкевич, маршалко Великог кнежевства Литовског.[32] Већ неколико година после оснивања, Супрасаљски манастир се развија у важно средиште за редиговање и преписивање словенских књига. Искусни и вредни преписивач Матеј Десети, на пример, почео je 1502. године у Вилни да преписује велики зборник, углавном библијских књига, који је завршио 1507. у Супрасаљском манастиру. У славистици je већ одавно запажено, а недавно опет анализом потврђено — да се у неким чланцима Супрасаљског зборника из 1507. јасно издвајају србизми, док се у Четворојеванђељу и Апокалипси може пратити јак одјек српске рукописне традиције.[33] До Литве je из Српске земље допирала и житијна књижевност и белетристика. Тако је Житије виленских мученика Антонија, Јована и Јевстатија најкасније до краја XV века прешло из српске у белоруску књижевну традицију. Убрзо су у литавским крајевима почеле да стичу велику популарност српске прераде витешких романа — Александрида, Повест о Триштану и Ижоти и Повест о Бови. Већ у белоруском препису из осамдесетих година XVI века за ове повести се истиче у наслову да су "с књиг сербских".[34] Успостављени духовни путеви преко Лешке земље довели су из Србије у Супрасаљски манастир и познатог српског сликара Нектарија. У манастирском летопису je записано да je 1557. године Нектарије Србин завршио сликарски посао. "Сербин Нектарије малер" није познат само као сликар икона и фресака у Супрасаљском манастиру, већ му се с правом приписује и један сликарски приручник. Извесне карактеристичне црте српског средњовековног сликарства појављују се и раније у фреско-живопису Пољске. То су фреске градова Вислице (1413—1416) и Лублина (1418) и капеле Вавела у Кракову (1471).[35] Скромни трагови некадашње, вероватно, живље сарадње између Хиландара и других светогорских манастира са Супраслом могу се данас наћи у хиландарској збирци рукописа. То је једна Лествица Јована Лествичника, руске редакције, са особинама галицијских текстова. Инок Арсеније вели у кратком запису да је књигу преписао 1530. године у манастиру "Благовештенија пресвјатија Богородици и свјатого Јоана Богослова иже на реци Супрјасле".[36]

Трагови живог општења на простору Лешке земље могу се препознати чак у српској народној поезији и неким схватањима Пољака. Чини нам се, на пример, да се више не може сумњати у тумачење Стојана Новаковића — да Леђан град и Леђани из српске народне поезије представљају одјек стварних српско–пољских веза у прошлости.[37] Кретања српских монаха по Лешкој земљи и писма која су носили са собом могло је, изгледа, да утиче и на Матеја Мјеховског (1457—1523). Познати пољски историчар, географ и лекар сматрао je да српски језик представља основу црквенословенског, те у Трактату о двема Сарматијама каже: "У руским црквама на богослужењу читају и поју на српском, то јест на словенском језику" (In ecclesiis Rutheinorum lingua Seruioroiim, que est Slauoinica, diviiina celebrant, legunt et cantat). Од средине XVI века код пољских писаца нису ретке вести о српским гусларима и гуслама.[38] У склопу свих изнесених вести о помену Леха и Лешке земље код Срба треба посматрати и долазак у Пољску Константина Михаиловића из Островице, чије Успомене, писане за краља Јана Олбрахта (1497—1501), нису биле само студија о турском питању, већ и занимљива књига о историји српског народа.

НАПОМЕНЕ

[1] Ђ. Живановић: Срби и пољска књижевност (1800—1871), Београд 1941, стр. 1—6.

[2] Б. Цонев: Опис на ръкописите и старопечатнитe книги на Народната библиотека в София, София 1910, бр. 278. — Све старе текстове доносимо у фонетској транскрипцији (по читању) и савременим писмом.

[3] Стари српски записи и натписи. Скупио их и средио Љуб. Стојановић. Књига I. Београд 1902, бр. 1094; Књига IV, Ср. Карловци 1923, бр. 6605. ,

[4] Стари српски записи, I, бр. 1064.

[5] Стари српски записи, I, бр. 1278.

[1] Стари српски записи, I, бр. 1722.

[7] Стари српски записи, IV, бр. 7025.

[8] Д. Богдановић: Каталог ћирилских рукописа манастира Хиландара, Београд 1978, бр. 259, 279, 376.

[9] Стари српски записи, IV, бр. 6986.

[10] Стари српски родослови и летописи. Средио их Љуб. Стојановић. Ср. Карловци 1927, бр. 835.

[10] Стари српски родослови, бр. 968, 999.

[12] С. М. Димитријевић: Документи, хилендарске архиве до XVIII века, Споменик СКА, LV, Београд 1922, стр. 24.

[13] О старим српским зборницима са обрасцима за писма (епистоларима, "писмовницама") вид.: Ђ. Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Београд 1974, стр. 43—45.

[14] Издање текста са напоменама: Ђ. Трифуновић, Светогорски образац за писма у Лешку земљу или у Малу Русију. Археографски прилози, 3, Београд, 1982.

[15] Ђ. Сп. Радојчић: Из прошлости Српске Цркве. 1) Прилог биографији Павла, епископа смедеревског, Весник Српске Цркве, XXXII, Београд 1927, стр. 628—629.

[16] С. Димитријевић, Прилози расправи "Одношаји пећских патријараха с Русијом у XVII. веку" у Гласу LVIII, Споменик СКА, XXXVIII, Београд 1900, стр. 59—84; Исти, Грађа за српску историју из руских архива и библиотека, Споменик СКА, LIII, Сарајево 1922, стр. XVIII + 329.

[17] Димитријевић, Грађа за српску историју, стр. 193, 172, 213.

[18] Исто, стр. 129—130.

[19] Симеон Светогорац, Казивање о Српској земљи, Летопис Матице српске, књ. 417, св. 2, Нови Сад 1976, стр. 193.

[20] Димитријевић, Прилози расправи, стр. 69.

[21] J. Радонић: Од прве опсаде Беча до Велике сеобе, Војводина, I, Нови Сад 1939, стр. 471.

[22] Д. Богдановић, Каталог, бр. 110.

[23] Д. Богдановић, Каталог, бр. 412.

[24] Д. Богдановић, Каталог, бр. 71.

[25] Д. Богдановић, Каталог, бр. 95.

[26] Исцрпан опис ових књига (74 броја) објавио је недавно Јанко Радовановић — Руске и румунске штампане књиге XVII века у библиотеци манастира Хиландара, Археографски прилози, 2, Београд 1980, стр. 229—325. — За евентуално пољско порекло неких књига били би важни записи, али их J. Радовановић, нажалост, није доносио "будући да их je преписао проф. Дејан Медаковић који ће их објавити" (230).

[27] И. Руварац: Нешто о Босни, дабарској и дабро босанској епископији, и о српским манастирима у Босни, Годишњица Николе Чупића, IIа, Београд 1878, стр. 254—256; В. Петковић: Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Београд 1950, стр. 241.

[28] Запис је први објавио Сретен Петковић у својој студији — Нектарије Србин, сликар XVI века, Зборник за ликовне уметности МС, 8, 1972, стр. 212.

[29] Стари српски записи и натписи, књ. III, Београд 1905, стр. 5605; С. Петковић, Нектарије Србин, стр. 213.

[30] Не зна се где je књига. Запис je, изгледа са грешкама, преписао Иларион Руварац и предао га Љубомиру Стојановићу, који га je штампао са напоменом — "Запис у неком рукопису" (Стари српски записи, I, бр. 622). Упор. И. Руварац, Нешто о Босни, стр. 255.

[31] Стари српски записи, I, бр. 1965, 1998.

[32] О заштити православља у Литви: Н. А. Казакова, Западная Европа в русской письменности XV—XVI веков, Ленинград 1980, стр. 223.

[33] А. А. Алексеев, О. П. Лихачева: Супрасльский сборник 1507 г., Материалы и сообщения по фондам Отдела рукописной книги (Библиотеки АН СССР). Ленинград 1978, стр. 54—88.

[34] А. И. Рогов: Литературные связи Белоруссии с балканскими странами в XV—XVI вв., Славянские литературы. VIII международный съезд славистов, Москва 1978, стр. 182—194.

[35] С. Петковић: Нектарије Србин, сликар XVI века, стр. 211—226; А. И. Рогов: Фрески Супрасля, Древнерусское искусство. Монументальная живопись XI—XVII вв., Москва 1980, стр. 343—358; А. И. Рогов: Русско-византийские фрески в Польше и культурные связи восточных славян с балканскими странами, Балканские исследования. Проблемы истории и культуры, Москва 1976, стр. 274—283.

[36] Д. Богдановић, Каталог, бр. 185.

[37] С. Новаковић: Леђан град и Пољаци у српскоj народној поезији, Летопис Матице српске, књ. 120, 1879, стр. 159—174.

[38] Наведено према: Н. И. Толстой, Старинные представления о народно-языковой базе древнеславянского литературного языка (XVI—XVII вв.), Вопросы русского языкознания. Выпуск 1, Москва 1976, стр. 189. — К. Георгијевић, Српскохрватска народна песма у пољској књижевности. Студија из упоредне историје словенских књижевности, Београд 1936, стр. 1—3.