Хиландарске келије, 3. део: Св. Јован Златоусти

Недалеко од данашњег пута Кареја-Ватопед, при врху Хиландарске долине налазе се рушевине келије Св. Јована Златоустог. Својим положајем је за некадашње житеље представљала едемски врт. Смештена недалеко од извора пијаће воде североисточном страном отворена према мору, док су преостале три стране обезбеђивале планински ваздух и шумску хладовину у коју је нажалост данас потпуно урасла.

Првобитна келија Светог Јована Златустог је основана у XI веку. О томе сведоче руски записи који помињу проналажење камене плоче са натписом о настанку келије, приликом радова на изградњи данашње цркве. 

Нажалост ни ову хиландарску келију није мимоишла руска "реконструкција" током њихове експанзије Атоном. Крајем XIX и почетком XX века Руси су извршили претерани утицај на светогорску архитектуру. Одступајући од до тада апсолутно очуваног византијског градитељства на Атону, они започињу градњу великих коцкастих зграда за становање, налик на касарне. Нажалост, ни храмове нису поштедели од ове за Свету Гору модерне архитектуре. На скоро свим монашкм насеобинама које су настањивали почињу да подижу руске куполе, уместо пиргова осмоугаони зашиљени звоници, уместо камених и оловних покривача користе поцинковани лим, у најбољем случају бакар. Степеници, гелендери, балкони и тремови се граде од железа уместо до тада једино кориштеног дрвета. Као сведок овој архитектури стоји данас манастир Пантелејмон који визуелно подсећа на неку Украјину или Русију, али не и на Свету Гору. Исто је и са келијама које су некада настањивали руски монаси.

Оснивач келије Св. Јована Златоустог, какву данас знамо, био је чувени руски старац јеросхимонах Кирило (Абрамов), први председник Удружења руских обитељи на Светој Гори. Удружење је окупљало руске келиотске заједнице, са циљем јачања и очувања руског монаштва ван Русије, пре свега на Светој Гори. 

старац Кирило (Абрамов)

Отац Кирило је рођен 1845, а на Свету Гору је дошао као шеснаестогодишњак заједно са својим оцем. Обојица су примили монашки постриг у Русику. Када су Русик настанили Грци, њих двојица прелазе у келију Св. Василија Великог, а касније у келију Св. Јована Златоустог.

Први декан нашег Теолошког факултета, прота Стеван Димитријевић, оставио је следећи запис о овој келији: „Када су садашњи обитаваоци ћелије Св. Јована Златоуста срушили стару ћелијску црквицу и подигли нови сабор, уклоњена је са старе цркве мраморна плоча с натписом који је казивао да је то стара црква зидана или поправљена 1702. године трудом јеромонаха Матеја, Нектарија, Антима и монаха Никифора и Рафаила. Руски писани извори говоре да је стара црква подигнута 1702. године.“ Једном прилико на чају са Митрополитом Антонијем Храповицким, у Карловцима 1934, прота Димитријевић је казао да је посетио келију Св. Јована Златоустог после I. рата и да је баш у време његовог уласка у цркви служен молебан нашем Св. Сави. Прота је тада причао да је у келији живело 25 руских монаха са старцем Кирилом, који је на Свету Гору дошао после Кримског рата 1860. и ступио у послушање старцу Митрофану, ученику познатог духовника јеросхимонаха Арсенија, који је имао особити дар суза и расуђивања. Старац Арсеније је био саподвижник старца Јеронима, обновитеља Русика. Према Димитријевићевом казивању, старац Кирило је замонашен одмах након годину дана а рукоположен 1865. најпре у јерођакона а затим исте године и у јеромонаха.

Владимир Мајевски у свом раду „Света Гора“ из 1937. спомиње старце јеромонаха Калиста и Симеона који живе у келији Св. Јована Златоустог.

Такође код проте Димитријевића налазимо да је 1886. са благословом Хиландара, у овој келији, подигнут и нови конак на два спрата и са сутеренским просторијама, које су коштале 10.000 рубаља.

Са благословом Хиландара, старац Кирило је у спомен на чудесно спасење Царске породице, када је воз код станице "Борки" 19. октобра 1888. искочио из шина, подигао велики храм посвећен Св. Јовану Златоустом. У склопу пространог храма устројен је и мањи олтар посвећен Св. Александру Невском и Равноапостолној Марији Магдалини.

Лазар Бабић у свом раду о келији Св. Јована Златоустог цитира историсјки текст који гласи: „За градњу већег пространијег храма, Хилендарска Лавра с љубављу је дала благослов за подизање таквог храма који се ретко среће на Атону. Зато ово братство Келије Св. Јована Златоуста сматра својом великом обавезом да посведочи дубоку благодарност оцима који управљају словенском Хиландарском Лавром за ту у истини  братску љубав и наклоност, с којом су се они чврсто односили према старцу и братији наше келије, као и за усрдно помагање и подршку у свима добрим подухватима – који су они нама увек пружали и показивали неизвештаченом очинском простосрдачношћу апостолских времена. Захвална братија Келије неће заборавити њихова добра дела до века.“ 

За подизање храма утрошено је 32.000 рубаља, а из москве је поручен велики иконостас са позлаћеним рамовима.

Јануара 13. године 1894. храм је свечано освештан од стране Архиепископа алиферопољског Агатангела. Митрополит Србије Михаило послао је писмо са дубоким жаљењем што није могао да се одазови позиву и учествује у том светом чину. 

На свом врхунцу, хиландарска келија Светог Јована Златоустог бројала је и до сто руских монаха. Братија ове келије се бавила производњом маслиновог уља, које су извозили за царску Русију, као и прерадом дрвета и лековитих трава. Међутим највећу славу овој келији донела је њена позната иконописачка радионица, која се поред иконографије, бавила и израдом окова за иконе. У саборном храму матичног манастира Хиландара и дан данас се налазе поједине иконе са златним оковима, које су дело радионице ове келије. Келија је имала и богату издавачку делатност.

Како се братство ширило, келија економски јачала, то је 1890. у Константинопољу отворено подворје ове хиландарске келије. Такође, келија је имала своју странопримницу у светогорској луци Дафни, за смештај својих гостију.

У келији се налазила Чудотворна икона Пресвете Богородице назване "Шпанска", као и честице моштију различитих Светитеља.

Келија Св. Јована Златоустог и манастир Дечани

Митрополит Србије Михаило, будући превасходно монах, велику пажњу је поклањао обнови манастира у Србији. Међутим, тешко је било поправити стање монаштва, обзиром да је став тадашње државе био непријатељски према њему, а материјално питање манастира нерешено.

Приликом свог боравка на Светој Гори, посетио је и келију Светог Јована Златоустог. Као велики русофил (школовао се и замонашио у Кијеву) понудио је оцу Кирилу, старцу келије, управу над српском царском лавром Високи Дечани.

старац Кирило са турским официрима у Дечанима

Прибавивши потребне благослове од Цариградске патријаршије и Митрополита рашко-призренског Никифора, 14. јануара 1903. старац Кирило је преузео манастир Дечане. У Дечане је послао свог намесника јеромонаха Арсенија, са 28 братије. Манастир је одмах устројен по светогорском типику.

Након октобарске револуције зауставио се долазак Руса на Свету Гору. Појавом јереси именославаца Светогорци руске националности су десетковани. Келија Св. Јована Златоустог је доживела судбину скоро свих руских монашких насеобина, опустела је. Данас само њене рушевине, обрасле бршљеном и сада већ шумом, сведоче о величини и битности ове светогорске обитељи у историји Свете Горе. Покретна имовина је временом искоришћена за околне келије и скитове, док је највеће звоно данас на звонику Хиландара.

У једној од књига штампаних у келији Св. Јована Златоустог 1913. стоји податак да на Светој Гори живе: руских монаха 4800, грчких 3900, молдаваца око 400, бугарских (међу њима доста руских) 500, Срба 150 и Грузина око 50. Данас, 2018. године на Светој Гори живи укупно око 2000 монаха.

Келија почетком XX века:

Келија почетком XXI века: