Хиландарске келије, 6. део: Св. Јован Богослов

Између келије Св. Јована Крститеља и развалина келије Три Светитеља, а испод келије Маруда, у центру Хиландарске долине налазила се некада славна келија Светог Јована Богослова.

Ову келију су Св. Сава и Св. Симеон купили од Прота, те је својим средствима обновили и хиландарском имању причислили. По предању ова келија је била последње место боравка Св. Саве на Светој Гори. Летопис руског светогорског монаштва бележи да је ова келија почетком XIX. века била у доста лошем и запуштеном стању, без житеља у њој. Како се суседна хиландарска келија Св. Јована Крститеља доласком руских стараца Никанора и Герасима ширила, то је Хиландар 8. новембра 1896. благословио да јој се припоји напуштена келија Св. Јована Богослова. Већ са пролећа 1897. старац Герасим је приступио обнови келија. Тако је 1902. освештан обновљени храм келије Св. Јована Боголсова. Обзиром на бројност братства ове две келије, недостатак воде је био озбиљан проблем. Зато је приступљено изради водовода уз помоћ оловних цеви којима је доведена келија са удаљенијих извора. Старац Герасим је 1903. отпочео изградњу новог, четвороспратног конака, који је већ 8. маја 1904. освештан. Нажалост ни ову хиландарску келију није мимоишла руска "реконструкција" током њихове експанзије Атоном. Крајем XIX и почетком XX века Руси су извршили претерани утицај на светогорску архитектуру. Одступајући од до тада апсолутно очуваног византијског градитељства на Атону, они започињу градњу великих коцкастих зграда за становање, налик на касарне. Нажалост, ни храмове нису поштедели од ове за Свету Гору модерне архитектуре. На скоро свим монашкм насеобинама које су настањивали почињу да подижу руске куполе, уместо пиргова осмоугаони зашиљени звоници, уместо камених и оловних покривача користе поцинковани лим, у најбољем случају бакар. Степеници, гелендери, балкони и тремови се граде од железа уместо до тада једино кориштеног дрвета. Једина предност руског градитељства ове келије, је та шро је братство келије Св. Јована Крститеља своју енергију уложило у преправљање келије Св. Јована Богослова, те је тако и несвесно сачувана аутентичност келије Крститеља. 

Градитељство у келији Св. Богослова није ни овде стало, подигнут је још један конак са великом трпезаријом за 250 људи као и келије за смештај поклоника који су све чешћи у овој обитељи. Стар храм келије је постао тесан и за саму братију, не рачунајући и све чешће госте из Русије, те је зато на келијски панигир 8. маја 1911. од стране Архиепископа Нила освештан темељ за саборни храм сад већ општежитељне келије Св. Јована Богослова. Храм је зидан у част 300-годишњице царске власти Романових. Храм је према пројекту требао да буде 40 аршина дуг, 30 широк и 40 аршина висок. Међутим, ускоро је наступио страшни период за руско монаштво на Атону, најпре прогон уз асистенцију руског цара а под изговором јеретичког учења, а затим и револуција која је прекинула прилив руског монаштва. Велика црква никада није саграђена.

келија Св. Јована Богослова током изградње потпорног зида испод келије

Данас, ако не уђете дубоко у коров и остругу нећете ни видети остатке ове келије. Обзиром да се са колског пута рушевине не примећују, док се са горње стране истог пута јасно виде рушевине мање познате келије Три Светитеља, то пролазници најчешће ове две келије мешају. Тако није реткост да у интернет или штампаној публикацији наилазимо на фотографије келије Три Светитеља са тумачењем да је то келија Св. Јована Богослова. 

На келији Три Светитеља се јасно виде три озидана калкана која и данас постоје на рушевини ове келије.

У прилог томе да није у питању једна те иста келија најпре сведоче старе фотографије на којима се јасно види да је келија Св. Јована Богослова испод пута, док је Три Светитеља изнад пута. Келија Св. Богослова је имала потпорни зид испод келије, док Три Светитеља имају зид изнад келије. Ако узмемо у обзир и то да је братство келије Св. Јована Крститеља ширећи се преузело и суседну келију Св. Јована Боголова, јасно је да то не може бити келија чије развалине нису у непосредној близини постојеће келије Крститеља. На крају, сваком коме ово нису јасни аргументи стоји на располагању улазак у коровњак из којег је немогуће без последица (гребања и цепања) изаћи, али ће бар бити разуверени у својим сумњама.

Подворје на Кавказу

Старац келије Герасим (Попов) је преко својих веза у Русији иницирао оснивање подворја келије у руском царству, те стога 27. јула 1903. шаље у Русију два своја монаха, Јована и Сегија. Њихов задатак је био да најпре пронађу погодно место за подизање подворја, а затим и да прикупе средства за устројство истог. Збо лошег здравља, које је додатно нарушио током пута, монах Сергије одмах одлази у Пјатигорск на лечење, док јеромонах Јован одлази у Петербург да скупља прилоге. У Петербургу Јован упознаје високе синодске чиновнике В. Н. Богданова и В. С. Саблера, али и Св. Јована Кронштатског са којим често саслужује на Богослужењима. Св. Јован Кронштатски даје на дар свом светогорском имењаку своју расу благосиљајући му да устроји манастир на Кавказу као подворје својој светогорској обитељи.

Отац Јован одлази на Кавказ, где се налази са својим сабратом Сергијем, и њих двојица заједно проналазе место на гори Бештау за подизање новог манастира. 2. маја 1904. године освештано је место за подизање храма на гори Бештау у близини Пјатигорска. Тако је устројен руски метох тј. подворје Јованобогословске келије под називом "Друго-Атонски Успенски манастир".

Схиархимандрит Јован (Мирошников) 24. јула 1894. замонашен у келији Св. Крститеља, а рукоположен у келији Св. Јована Богослова. 

Отац Јован се никада није вратио на Свету Гору. Најпре је остао као старешина подворја, да би након совјетског затварања овог манастира 1927, прешао у женски манастир Св. Јована Претече. 24. новембра 1931. је осуђен од бољшевика на пет година затвора због "контрареволуционарне пропаганде". Након совјетског гулага, бива прогоњен и од обновљенског владике Василија, те га под свој омофор прима пјатигорски Архиепископ Антоније.

Упокојио се 29. јуна 1956. након одслужене Свете Литургије.