Непрежаљених 595 динара

Пре неки дан на youtubu налетим на снимак под насловом „Свако свој Атос носи у себи“, исечак јутарњег програма телевизије „Хепи“. Обзиром да је тема Света Гора, а водитељ чувени Марић, очекивао сам да су гости јутарњег програма Милош Стојковић и Војислав Шешељ. Погрешио сам. Гост је био извесни Борис Субашић, новинар Вечерњих новости и како сам тада сазнао аутор књиге „Путник по Светој Гори“ која је недавно објављена у издању његове новинарске куће у тиражу од 5000 примерака.

Већ после првог минута сам стекао слику о амбицији новинара, који је 2015. отиша први пут на Свету Гору а већ 2019. објавио књигу о њој и постао „експерт“ за светогорско питање. Није први, а вероватно ни последњи. Мој пријатељ Вања Булић, такође новинар, почео је да пише књигу о Светој Гори па тек онда отишао на њу. Али разлика је велика, Булић је писао фикцију, роман трилер, чија је радња смештена у постојећем простору Свете Горе. За разлику од њега, новинар Субашић је написао књигу која званично није фикција, иако има све елементе за тај жанр, и што је најгоре ту ће књигу временом неко цитирати као релеванти извор на тему Свете Горе.

Гост Хепи телевизије је већ током емисије показао своју „храброст“ када је причао епизоде из живота хиландарског монаха Митрофана, наступајући као да је лично био сведок истих. Иначе, о.Митрофан се упокојио 1999.године а Субашић сам рече да је Свету Гору први пут посетио 2015. Добро, чуо је причу од некога па је само уверљиво препричава. Тада рече и да је отац Митрофан био протоепистат, па онда појасни гледаоцима да је тада било другачије уређење Хиландара и да је Митрофан уствари био старешина манастира што се другачије каже протоепистат. Старац Митрофан јесте заиста у једном мандату био протоепистат, што је Прот Свете Горе а не старешина Хиландара, старешина манастира није никада био.

Заинтригиран овом емисијом купио сам књигу. Већ после пар прочитаних страница било ми је жао свих читалаца овог штива. Жао јер ће људи веровати у оно што овде прочитају, имаће погрешне слике у својој глави. Још горе, неко ће сутра ову књигу користити као извор података о Светој Гори и Хиландару. Жао ми је и писца јер верује у ово што је написао, не желим да поверујем да је свесно изнео гомилу дезинформација не проверавајући њихову тачност чак ни на гуглу. Како сам одмицао са читањем престао сам да жалим писца, јер сам наишао на делове које је преписао са мог (овог) блога од речи до речи, ваљда је данас плагијат ствар престижа. На крају се све свело на то да ми је најжалије 595 динара, колико сам књигу платио у књижари „Делфи“.

За оне који не схватају шта причам или шта замерам Борису Субашићу покушаћу бар делом да укажем на неке нетачности у књизи. Пошто их има баш много, чак више него тачних информација, поделићу их у неколико објава на блогу....искрено ни ја немам желудац да прочитам све одједном, па онда то не очекујем ни од вас.

књига "Путник по Светој Гори" током мог читања

Од 1. до 30. странице

Прочитавши само прву страну књиге, одмах сам окренуо да погледам импресум и потражим има ли лектора. На моје изненађење има, "лектор/коректор Слађана Ковчић", која је пустила да се током књиге пише Христ уместо Христос. Субашићево непознавање православља се наставља већ на следећим страницама где говори о Аврамовом сусрету са Богом. У анализу овога се нећу упуштати, јер тема књиге а и мојих примедби није Стари Завет већ Света Гора, иако је све време безуспешно покушавао да повеже Праоца Авраама са Преподобним Симеоном. 

Већ на 9. страни књиге крећу занимљиви подаци. Овде нам Субашић говори како је на Светој Гори био подстакнут да по други пут чита житије Светог Саве од Стефана Првовенчаног. Стефан Првовенчани никада није написао житије Св. Саве. Помислио сам можда је лапсус, дешава се. Међутим аутор инсистира на брату биографу: "Сава је два пута боравио у библијској Светој Земљи, али брату, биографу са тих путовања, није пренео ниједан драматичан утисак." За оне који не знају, Стефан Првовенчани није писао житије Св. Саве, али је зато Свети Сава написао житије Стефана Првовенчаног!

На 10. страни Субашић говори како је пре тридесет година у Уранополису покрај пирга била: "тараба с калуђером граничаром који галами на жене које се усуде да приђу". Једном речју измишљотина, а може и: глупост! 

Након две странице благог прекоревања хиландарских монаха и замерки зашто нема инфопултова и табли са натписима шта је шта, каже да је Хиландар некада једини на Атосу имао музеј. Ни то није тачно, јер сваки од манастира има свој музеј тј. ризницу и увек је и имао, јер то нису манастири од јуче.

На 13. страни пут који су пре десетак година есфигменци засули изломљеним црепом са крова конака, описује као "савршена стаза од црвених опека, тегола, усађених сечимице у тло". А онда каже да су ту "велику саобраћајницу" изградили Немања и Сава између Ватопеда и Хиландара. Очигледно аутор ове књиге није никада ишао стазом између ова два манастира, иначе би видео да не постоји никаква а поготово не велика саобраћајница, већ само пешачка стаза.

Читајући двадесету страну сазнајемо још нешто о православљу. Вели да "у православном свету важи правило да се нико не може назвати савршеним поклоником ако уз Свету земљу не посети и Свету Гору". Ово је правило које је очигледно измислио новинар Вечерњих новости јер не постоје никакви "савршени поклоници".

Ово су све неке ситнице, којима даље нећу придавати значаја јер их има исувише. На 21. страни креће канонада дезинформација. Говорећи о светогорским насеобинама Субашић вели да на Светој Гори има 20 манастира а од њих "17 је византијских, који су данас грчки". Не знам шта му уопште значи та одредница византијски, као што он очигледно не зна шта Светој Гори значи Византија. Не зна да су свих 20 светогорских манастира византијске царске ставропигијалне лавре. Такође не зна ни које су то насеобине скитови, па набрајајући њих каже: "Скит Пророка Илије, Скит Светог Андреја, Скит Свете Ане и Скит Мале Свете Ане, Скит Кавсокаливија, Скит Светог Јована Претече, Продром, Скит Светог Димитрија, Нови Скит, Лаку скит, Скит светог Димитрија, Скит Успења Пресвете Богородице, Скит Јована претече, Ивиронски Скит светог Пантелејмона, Панагуда, Скит Нова Тиваида, Скит Благовештења Богородице". Ух! 

Истина је следећа, на Светој Гори скитова има 12 и то су: скит звани Богородица (скит Успења), Илински, Продромски, Андрејевски, Света Ана, Кавсокаливија, скит Св. Димитрија (ватопедски), Ивиронски Св. Јована, Кутлумушки Св. Пантелејмона, Нови Скит, Лаку скит, Ксенофонтски скит. Ето толико, нема других.

Код Субашића су чак и неке келије проглашене за скитове, као што је Панагуда старца Пајсија, а има и Светог Димитрија са великим С и светог Димитрија са малим с, ако и скит Претече са великим П и претече са малим п?! Бар је списак скитова и хијерархију манастира могао пронаћи на интернету.

Даље износи нетачне податке о животу келиота, како они "из манастирске кухиње добијају храну". Добијају када дођу у манастир да заишту, што је ретко. Келиоти (без обзира да ли им је келија у рангу келије, колибе, исихастириона...) имају извесну аутономију, која подразумева да се сами старају о својим потребама и о издржавању свога станишта.

На 22. страни сазнајемо да је први Србин на Свету Гору дошао у 10. веку са Св. Павлом Ксиропотамским?! Све је могуће, само смо ускраћени за информацију одакле му ово откриће.

У поглављу "Како је Атос постао Богоридичин врт" говорећи о иконоборству и како су иконе сачуване на Светој Гори, каже: "Машта је доцније учинила своје, па су створене бројне, готово идентичне повести о чудесним иконама, најчешће Богородице, које су саме допловиле морем или на неки други натприродан начин стигле у сваки светогорски манастир." 

Питам се да ли и има сврхе читати ову књигу и поклањати јој оволику пажњу, када њен аутор удара у темеље Свете Горе изругујући повест о Портаитиси која је као најпоштованија икона Свете Горе управо дошла морем на чудесан начин. Овим се подсмева и Тројеручици која је дошла на магарету, и готово свим светогорским Чудотворним иконама Мајке Божије.

Наставиће се...