Непрежаљених 595 динара - 2. део

Јуче сам отпочео анализу књиге "Путник по Светој Гори" аутора Бориса Субашића, новинара Вечерњих новости. Књига је штампана у издању компаније "Новости" у тиражу од 5000 примерака. Јутрос сам се запитао шта ово мени треба, а онда сам видео поруке читалаца који се захваљују јер су због мојих коментара одустали од куповине овог зборника полуистина. Са друге стране, очекујемо да ускоро изађе из штампе књига нашег познатог књижевника и дипломате Владете Јанковића и њу ћемо вам представити са великом радошћу убеђени да такво штиво неће никога разочарати.

Од 30. до 69. странице

Поједине грчке речи су нашим људима прилично тешке за изговор, али када пишемо књигу увек ћемо проверити пре него оде у штампу. Код Субашића то правило не важи, код њега је диамонитирион све време "дијамантирион". Касније, на 41. страни тропар Васкрса који почиње речима: "Христос анести ек некрон" (Христос васкрсе из мртвих) Субашић испевава: "Хрис-тос-анес-ти-јек-те-крон". На страну што не зна шта је тропар Васкрса, говорећи да је то монашка корачница.

У поглављу под називом "У реду за ходочашће" говори о новинарима омиљеној теми забрани уласка жена на Свету Гору. Наравно и ту износи полуистине, говорећи да је улазак на Свету Гору морским а не копненим путем уведен тек у новије доба због како каже "фанатичних феминисткиња". Светогорска копнена граница је кроз њену хиљадугодишњу историју померана, али је увек постојала. И није "херметички затворена" како он рече, јер се у изузетним приликама дозвољава прелазак преко ње.

прелаз на копненој граници

копнена граница са светогорске стране

Субашић није био у Ватопеду

Поред те неке светогорске чоколаде коју је купио у Дафнију, ваљда је светогорска чим се продаје на Светој Гори, путописац одлази у Ватопед.

"Када смо стигли у Ватопед и питали гостопримца где да се сместимо, он нас је упутио на други спрат конака. Кренули смо као и обично степеницама, а он нам довикну: Где ћете с тим великим ранчевима, хајде у лифт, па кад изађете код кафемата лево. Запањио сам се када сам видео лифт, али ме још више мучио тај кафемат. Знам грчки, али нисам могао да се сетим значења речи. Одговор се указао чим су се отворила врата лифта: испред њих је био аутомат за кафу. До пре само неколико година то ти било незамисливо".

У Субашићево знање грчког већ смо се уверили. А у непознавање Ватопеда нас је уверио сада. Када дођете у било који светогорски манастир, гостопримац ће вас сместити на конак тако што ће вас лично одвести до собе, осим ако нисте већ толико чест гост да вас знају па процене да ћете се снаћи уколико вам кажу само број собе. У Ватопеду не можете омашити лифт и кренути степеница, које су иначе иза лифта, те нема потребе нико да виче за вама: где ћете! ПОменути кафемати нису на спрату када изађете из лифта, већ у приземљу пре него уђете у лифт. У конаку за госте одмах поред врата, са леве стране, стоје два кафемата, док је са десне дугачки сто где можете сести. Можете сести и испред, где такође стоје столови и столице. Писац није поменуо да су кафемати потпуно бесплатни, те да сваки гост може бесплатно узети када год пожели кафу или чај. Мислим да је то много практичније него да неко од монаха дежура током дана ако неко од гостију пожели да попије чај или кафу, поготово ако имате гостију колико Ватопед има. Иначе, за ове кафемате знам већ једно десет година тако да пропаде и прича да је ово било незамисливо пре пар година. Остаје нам само да се питамо да ли је аутор заиста био у Ватопеду, или је опет препричао нешто што је само чуо.

Поглавље: "Аватон или прича о обесним пастирицама"

Сам наслов овог поглавља обећава море нетачних информација. Увод поглавља, писан курзивом, гласи: "На Свету Гору формално улазите чим крочите на простор пристаништа туристичког града Уранополиса...Тад је код старе лучке куле постојала тараба коју није смела да пређе ни девојчица, а камоли жена, јер би се монах-граничар страшно разгаламио".

ни трага од тарабе, почетак ХХ века

Овде није истинита ни једна једина реч. Лука у Уранополису није територија Свете Горе, па самим тим ходањем по њој нисте крочили на Свету Гору. У том случају би и све оне жене које из те исте луке испловљавају туристичким бродовима, корачале Светом Гором. Исто тако, код куле зване "Просфориу" није постојала никаква тараба са монахом, поготово не пре пар деценија. Пре пар деценија сам и ја први пут отишао на Свету Гору управо из тог Уранополиса који је већ био туристички градић, рибарско село је био пре пола века. У поменутој кули је од 1928. па све до 1982. живео аустралијски брачни пар Lock. 

брачни пар Lock

кула у Уранополису почетком ХХ века

Напокон на 40. страни долазимо до дела из сензационалистичког наслова поглавља "Аватон или прича о обесним пастирицама", познато нам је да је овакакв приступ омиљен међу нашим новинарима.

Субашић каже да су жене на Светој гори биле присутне све до 11. века, када је патријарх решио да им строго забрани. "Пресудни разлог биле су обесне пастирице које су изазивале монахе, који су изгледа често подлегали искушењу." На здравље Субашићу! Само ћу то рећи.

"Писац ових редова био је сведок када је помодни верски туриста са Запада, у маскирним бермудама и с капом на којој је била повећа црвена петокрака, ушетао на палубу. Присутни монаси су га опоменули да брод не путује на Кубу, већ на Свету Гору." Истине ради, треба рећи да не може свако тек тако ушетати на палубу брода који плови на Свету Гору, то знају сви они који су путовали овим бродом макар и једном. Пре него што уђете на брод, било да сте монах светогорац или гост, морате проћи поред полицајца тј. припадника грчке обалске страже, који сваком путнику тражи диамонитирион и пасош, односно светогорским монасима личну карту. Уколико крене неко ко је неприкладно одевен, неће проћи ову прву "препреку". Ако којим чудом и прође, пре палубе са монасима, мора проћи и поред службеника агенције "Агиоритикесграмес" који контролише бродске карте.

Ово поглавље аутор традиционално завршава још једном неистином говорећи да је "у давним временима Јерисос био седиште монашке републике". Нетачно, Јерисос је некада био седиште Митрополије што је вероватно збунило Субашића.

За сада, пошто још нисам прочитао читаву књигу, најфаталнији део по мом мишљењу је у делу који је означен називом "Хиландарске стазе и белези".

Збуњујућа је констатација да је Србија постала пуноправни члан тадашње међународне заједнице тек градњом Хиландара, те да је тек тада српски језик и идентитет добили међународно признање. Не знам како смо уопште добили дозволу за градњу манастира на територији Источног ромејског царства када "нисмо постојали"? Зашто је цариградски император удао своју ћерку Ану за Стефана Немањ, када му се не признаје ни језик ни нација нити било шта друго? Како су светогорски монаси долазили на двор српског жупана, и повели са собом његовог најмлађег сина, када су непознати и непризнати? Итд се ређа мноштво питања на које нема нормалног одговора.

"Хиландар је после грузијског Ивирона и италијанског Амалфија, трећи негрчки и први словенски национални манастир на Атосу", вели Субашић на 49. страни своје књиге. Како?! Како, ако знамо да се Свети Сава замонашио у Русику, односно у руском светогорском манастиру, зар то није словенски манастир који је постојао пре српског Хиландара?

На 50. страни своје књиге г. Субашић погрешно смешта на западну страну Свете Горе, иако је она на јужној обали. Такође погрешно саопштава да се путници из Јерисоса искрцавају на Хрусији. На Хрусији бродови не стају вековима, већ доста ниже на пристаништу код брда званог Самарија. Затим каже да је Хиландар важио за веома опасно место погодно за честе гусарске нападе, те се у даљем тексту пита да ли је византијски цар зато Србима дао баш ово место за манастир, надајући се да неће опстати!? Не знам како је манастир који се не види са мора био погодан за гусарске нападе, док су грчки манастири који су на самој обали били скровити и безбедни од поморских пљачкаша.

Овде први пут чујем да је Хиландар изграђен на месту које је познато као Лавља чељуст, али признајем да моје незнање није доказ да опет лаже.

Амбициозни Путник по Светој Гори помиње и чувено предање о разбојницима у магли по којима је једна од теорија о манаастирском имену, али он ово предање смешта у потпуно погрешан век. Па тако на 52. страни каже да су крсташи 1204. по освајању Цариграда кренули на Свету Гору да је оробе. Њих хиљаду (крсташа) се међусобно поубијало у магли у пределу Хиландара, те отуда и име манастиру од речи хиљаду и магла (ανταρα). Превидео је писац да је Хиландар настао пре 1204. и да је у то доба већ увелико носио своје славно име. Очигледно се више он загубио у светогорској магли него његови крсташи. Дезорјентисани аутор своју причу поткрепљује реченицом: „Ова прича је према модерним схватањима само легенда, али пажљивији посетилац се запита да ли је заиста тако када види ликове крсташа-покајника с монашким именима Мануел, Исавел и Мисаил који су насликани на живопису изнад улаза у велику хиландарску трпезарију“. Истина је да се изнад врата трпезарије налазе насликани ликови Мануила, Савела и Исмаила (а не као што он рече Мануела, Исавела и Мисаила) који су пострадали 362. године од римског цара Јулијана Отпадника. Како је Субашић православне мученике из четвртог века сместио у тринаести век и то као крсташе који оробљавају Хиландар, те једино они преживеше и у Хиландару се замонашише.

поменуте фреске

Не знајући да се аквадукт иза јужних бедема манастира, и дан данас користи за пуњење резервоара са водом, Б. Субашић каже: „Њиме је некада стизала свежа вода... која је сакупљана у централни резервоар Прото-вода (Прото неро)“. Аквадуктом се вода сваке године око Богојављења пуни у цистерну укопану испод нивоа дворишта, а која служи као резерва у случају да током године пресуше бунар и извори. Протонеро је топоним којим се назива област око истоименог језерцета, а где су се некада налазили хиландарски виногради, на путу од Хиландара ка Јовањици. Из Субашићевог излази да је Протонеро некаква каптажа.

Камени свод са спољашње стране јужног зида храма, испод којег се иначе скупља лишће које отпада са лозе Св. Симеона, назива гробом Св. Симеона. Да ли је могуће да није видео гроб у самој цркви?

„Над бедемима Хиландару прошлости је стражарило 12 високих кула стрелница са црквицама-параклисима...Велика саборна црква међу зидинама симбол је Христа, а 12 капелица у кулама представљале су апостоле“. Дивна симболика, само још да је истинита. Хиландар никада у својим бедемима није имао 12 кула. У овом поглављу (56, 57. стр) питамо се да ли је аутор заиста био у Хиландару. Описује портарницу са десне стране улаза у манастир, иако је портарница са леве стране. Помиње игуменарију, иако из његовог описа закључујемо да му није баш јасно где се она налази. Даље, за конак звани јужна или руска мала који је подигао цар Иван Грозни те се отуда назива руска мала (махала) Субашић вели да су у њему живели руски монаси те се отида назива руска мала. 

„На врху зидина стоји параклис Рођења Богородице. Испод њега је Савин бунар.“ Опет нетачно! Испод параклиса Рођења се налази параклис Св. Апостолаа испод њега простор који се користи за манастирску винарију. Испод клисарнице (еклисијарница) поред параклиса који је смештен у келији Св. Симеона се налази бунар Св. Саве.

Поглавље: „На стази Тројеручице“

„Кости калуђера брижљиво се чувају у криптама јер влада уверење да без њих није могуће ускрснуће.“ Још једна глупост.

„У посебној кутији чувају кости скромног монаха-баштована“. Није монах већ мирјанин Атанасије Мигдис, и није баштован већ манастирски кувар.

„Богородица Тројеручица се од тада налази на игуманском престолу, а земаљски игуман седи на трону с њене десне стране, као заступник Мајке Божије. Зато православни верници из целог света, због огромног броја зехтева, чекају и по три месеца благослов за посету Хиландару и целивање чудотворне Тројеручице“. Дај Боже да и писац зна шта је хтео да каже. Што рече Божо Кнежевић: „хтио је да каже да се свака молба ставља на икону, па ако падне десно онда може да дође, а ако лијево онда не.“

„Следећи белег на путу ка Хрусији је спомен-чесма краља Александра Обреновића, на месту где се 1896. срео са српским монасима и дао им новац којим су исплатили велике дугове. Тако је последњи Обреновић спречио да Српска царска лавра пређе у грчко власништво.“ Када ово прочитам, замишљам како краљ Александар кроз прозор своје кочије гура неком калуђеру коверат са парама и одмах нестаје у оној магли са почетка књиге. Краљ са монасима није срео на месту где се данас налази чесма, већ је први дочек био на самом пристаништу, а литијски код параклиса Тројеручици. Но да видимо шта весели Субашић још каже о краљевом доласку, па да одговоримо одједном.

„Спасилачку мисију (тако назива краљев долазак у Хиландар) покушала је да забрани Турска, под чијом се влашћу Света Гора још увек налазила. Краљ Александар Обреновић и официри у његовој пратњи, међу којима и будући војвода Живојин Мишић, нису се уплашили. Изнајмили су барку, обукли свечане униформе, опасали сабље, напунили револвере и допловили у Хиландар као прва светогорска мисија обновљене државе Србије.“

Краљ и официри без револвера али са Турцима, тј двојицом турских официра

Како је заиста изгледао долазак краља Александра сазнајемо из писма сведока тог догађаја, монаха Саве Хиландараца, који о томе подробно пише свом пријатељу Јозефу Здењку Раушару:

„Хтео сам пре да Вам напишем о краљевој посети, али сам мислио да сте опет негде на путу тако да сам одлагао са писањем. Осам дана унапред, стигао је телеграм из Солуна који је послао српски конзул, у којем се наводи да краљ жели посетити Хиландар на Велики четвртак и по Божјој вољи остати ту до Ускрса

Одмах се је кренуло са припремама. Свуда се је сређивало, чистило, пут ка мору се оправљао, изградили су се лукови од цвећа и убрзо све је било спремно за пријем овако битног госта.

Архимандрит Данило је отишао до Солуна да би сачекао краља и са њиме дошао. Два дана након тога дошао је и владика Димитрије са једним полицијским комесаром, такође је дошла и турска војска, 40 пешадинаца и 12 војника на коњима. Патријарха  је телеграмом обавестио протат, чији су се достојници окупили у оближњем манастиру Есфигмен, зато што код нас не би било довољно места. Краљ је пристао у четвртак поподне. У пристаништу је на њега чекао владика са неколико монаха, чланови протата, полицијски комесар и полиција из Кареје. Направила се поворка, на челу се налазило 12 војника на коњима, а на крају група бугарских путника, владика је ишао поред краља. На половини пута до манастира, где се налази крст, око њега неколико чемпреса и недалеко од њих царска маслина, замољен је краљ да посади две маслине и два чемпреса. Све је било спремно, краљ је само придржавао дрвеће које је стајало у рупи. Овде је начињена и прва фотографија. Маслине ће се вероватно примити, али за чемпресе је већ било касно који су се осушили и потребно их је заменити новим дрвећем.

Вероватно се сећате капеле у близини манастира, ту је на краља чекало цело манастирско братство, попови и ђакони обучени у свечана црквена одела. Краљ је пољубио крст и јеванђеље након чега је поворка наставила ка манастиру уз мало застајање да би се опет начинила фотографија. Испред самог улаза у манастир, направљене су две колоне од тих 40 војника, а у предворју је краљ дочекан са хлебом и сољу. Архимандрит Василије је пожелео кратку добродошлицу након које је следовало гласно „Живео“,  потом се ишло директно у манастир где се одпевало „Многаја љета“, након чега је отишао краљ у конак и своју собу.“ (превео са чешког Д. Живковић)

Дакле ни трага од некакве краљеве конспирације и тобож турске опструкције. Напротив, од стране Турске организован је прави државнички дочек какав и приличи госту. Краљ на Свету Гору није дошао како Субашић вели некаквом изнајмљеном барком већ турским војним бродом који га је у повратку одвезао од руског манастира у Атину на Олимпијаду. Чесма коју Субашић спомиње, у то време није ни постојала, њу је касније подигао хиландарски архимандрит Василије у спомен на краљев долазак. 

Ово поглавље Субашић завршава наравно још једном нетачном информацијом: „Пут даље наставља ка тврђави-манастиру Светог Василија Великог, званој Хрусија...“ Хрусија или Стари манастир се заиста назива манастир Светог Василија, али не Великог већ носи назив по свом првобитном ктитору Светом Василију Солунском.

Поглавље: „Живот у молитви“

„Уочи почетка службе, монаси скидају свакодневне мантије и облаче чисте лепршаве расе“, не скидају већ преко подрасника (тзв. доње мантије) облаче расу (тзв. гоњу мантију). „На главе стављају панакамилавке с којих као црне заставе вијоре велови“, очигледно аутор не зна шта је панакамилавка, да је то камилавка на којој је пана коју он замишља као неку црну заставу која вијори. Пана са камилавке пада низ монашка леђа, а за нешто што пада на доле не можемо рећи да се вијори.

Субашић стасидије погрешно назива скамијама и то неколико пута. Скамије су мој Субашићу школске клупе и то оне где је клупа за седење спојена са радним столом, а испод плоче стола има полица за књиге односно торбу. 

У трпезарији „када се сви сместе, звук звонцета позива присутне да устану док игуман изговара молитву, по чијем окончању калуђери доносе храну“. Опет се питам где је то Субашић био. Као прво, молитву не чита игуман већ неко од братије ко ће током оброка читати и житија. А храна је већ на столу, пре него се и уђе у трпезарију, овако испада да благосиљају празне столове а онда после благосиљања празних столова износе не благословљену храну да једу.

Уз ово поглавље иде и илустрација јужне мале са потписом „северна страна манастира“. Када би знао да је олтар окренут ка истоку, онда би лако знао где су север и југ.

Још једна нетачна информација у овом поглављу: „полуноћница која је резервисана само за монахе“. Свако ко је у манастиру може присуствовати полуноћници.

_______________________

Због стомачних проблема током читања књиге, нећу даље читати па самим тим ни анализирати небулозе у њој.