Светогорска сахрана

Када се упокоји неко од монаха, његово тело се, по обичају, не купа нити пресвлачи. Један од отаца одређен игуманом, проверава да ли преминули монах има на себи схиму и све што је потребно да монах има. Покривши му лице паном, полаже га на расу или мандију и, увивши га целог, ушива га у њу. Сада узевши црвени (ређе бели) конац, иглом везе три велика крста, на лицу, грудима и ногама покојника. На груди новопрестављеног полаже икону Пресвете Богородице.

носиљка за покојника

Уколико је новопрестављени брат у свештеничком чину, облаче му и епитрахиљ, а у руке му стављају Еванђеље, док му лице покривају воздухом. Ђакону, пак, облаче орар, а лице му прекривају малим покровцем (од дискоса). Игуману или манастирском духовнику остваљају откривену руку, како би братија последњи пут узели благослов. Такође, игуманима током опела остаје лице откривено.

(У манастиру Хиландару је обичај да се на груди новопрестављеног монаха полаже икона светог апостола Јакова)

Тело монаха се полаже на посебну носиљку, која се уноси у припрату саборног храма.

Црквењак пали фану која виси над носиљком и поставља налоњ испред. Уколико је новопрестављени био у свештеничком чину, то се на налоњ полаже свето Еванђеље, а ако није, онда се полаже Псалтир. Током читаве ноћи братија наизменично чита Еванђеље, односно Псалтир, крај новопрестављеног сабрата. Обично типикар направи распоред читања, како би сви имали и довољно одмора.

За то време:

Монах, који има за послушање одржавање манастирског гробља, одлази на гробље како би припремио гробницу за сахрану. По правилу, откопава гроб оног упокојеног сабрата који је најдуже у гробу, пазећи при том да не буде мање од три године од сахране тог брата којег ће откопати. Уколико нема таквог, копа нову раку.

Када се земни остаци упокојеног монаха ваде из земље, тада се служи света Литургија са кољивом, у гробљанској цркви. 

Након свете Литургије, монах који има послушање да брине о костурници и гробљу, пере лобању и све нађене кости уљем и вином и исписавши име монаха на његовој лобањи, полаже је у манастирску костурницу на полицу међу остале лобање, док остале кости ставља на посебно место где су и кости других.

Опело и сахрана:

Опело и сахрана новопрестављеног брата бива одмах након прве Литургије по његовом уснућу. 

У централни део храма се уноси само тело уснулог игумана, док осталима без обзира на чин опело бива у припрати.

(Изузетак је било опело старца Кирила Хиландарца, када је игуман због мноштва људи који су дошли на сахрану благословио да опело буде у самом наосу)

са опела о.Кирила

Након свете Литургије, на којој је узимана јектенија за новоупокојеног сабрата, црквењак присутнима раздаје свеће, док типикар даје епитрахиље свима јеромонасима.

Монашко опело служи игуман, са свим оцима који су у свештеничком и ђаконском чину, предвођени канонархом. 

Када отпочне појање стихире светога Јована Дамаскина „Приђите, браћо, последњи целив дајмо...”, игуман и остали оци по чину творе поклоне, те целивају икону, која је на грудима новопрестављеног, а затим и чело новопрестављеног. 

На самом крају опела, када отпочне појање „Свети Боже...”, тело монаха се износи из храма на носиљци и сви у литији крећу ка манастирском гробљу. Током литије бивају три статије са јектенијом „Опет и опет...” и возгласом „Јер си Ти васкрсење...”.

Прво заустављање је на средини манастирског дворишта, друга статија бива испред манастирске капије и трећа пред гробљанском капијом. 

На манастирској капији портар кади усопшег и све оце док пролазе кроз капију. Над гробом се врши мали помен без кољива (кољиво је било на опелу у храму). Игуман крстообразно посипа тело упокојеног земљом говорећи „Земља јеси и у земљу ћеш се вратити” (1Пост.З,19), и затим излива на њега уље из кандила које виси пред Господњом иконом у манастирској костурници говорећи при томе речи „Покропи ме исопом, и очистићу се; умиј ме, и бићу бељи од снега” (Пс.50,9). 

Са леве и десне стране главе новопрестављенога монаха поставља се по један камен и једна камена плоча одозго, како би глава остала неповређена од земље приликом затрпавања. Уместо камена користе се и цигле и тврђа даска.

Након полагања тела у гроб, игуман и сва братија творе дванаест поклона говорећи молитву „Господе Исусе Христе, упокој душу слуге Твога (име), монаха”.

Током следећих четрдесет дана свако од монаха је дужан да у склопу свог правила окрене и по једну бројаницу са истом овом молитвом за свог новопреминулог сабрата. Такође, током четрдесет дана се служе и заупокојене литургије са кољивом новопрестављеном оцу. Три године име новопрестављеног монаха се помиње на проскомидији, а затим се уписује у књигу звану Куварас (Κουβαράς), која садржи имена свих упокојених монаха од оснивања обитељи. Имена Кувараса се читају на великим парастосима током године.