Лажни духовници

Трулски Васељенски сабор је одржан 692. год. и донео је један канон против лажних духовника, а то правило је и данас актуелно.

Кан. 42. За такозване пустињаке (ἐρημίτας), који у црним хаљинама и дугачком косом на глави, обилазе градове и мешају се са световним људима и женама, и свој завет срамоте, одређујемо: да ако хоће, пошто ошишају косу и прихвате изглед осталих монаха, сместе у манастир и међу братију уврсте; ако ли неће, треба их сасвим изагнати из градова, и да живе у пустињама, од којих су сами себи и назив наденули (τὰς ἐπωνυμίας ἑαυτοῖς ἀνεπλάσαντο).

Послушајмо неке од древних тумача канона:

Зонара. Јер у давним временима било је неких који су се облачили у црну одећу и нису секли косу, већ су је остављали у облику таласа да им се спушта на груди и рамена. Да се отерају да живе у пустињи, одакле су и добили име и називају се пустињаци: јер име немају по чињеничном, већ су га лажно присвојили – и одећу и име себи су измислили.

У Словенској крмчији се помињу калуђери који су се облачили и у вреће, сакосе.

Валсамон. “Многе варалице народа обилазе градове у црном и с дугом косом, лицемерно рекламирајући свој пост и некупање, варају простији свет, и тако руже монашко звање. Неки од њих друже се с лаицима и женама, и на раскршћима стварају галаму својим ђавоиманим учењима, тобоже се моле за народ и проповедају покајање; други пак такви говоре да им је Бог рекао да изађу из пустиње у градове да би прорицали будуће догађаје, и бестидно простијим људима обећавају нека добра ради своје користи и добити”.

Свештеник Зоран Ђуровић

цео текст можете прочитати на: Видовдан