О Корона вирусу

Ових дана смо сви сведоци новонастале пометње око тзв Корона вируса или вируса Ковид 19. Људи у маловерју паниче и стварају пометњу око себе, праве залихе намирница, затварају се у самоизолације све из страха да ће по улицама мртви падати као да је доба куге или колере. Ништа од тога није необично за обичног човека, маловерног и од Бога отуђеног. Оно што је необично и готово саблажњујуће, да таквих има и међу људима цркве. Јуче су поједини епископи и сада дефинитивно квази духовници позивали народ да не долази у цркве, да не целивају иконе и не узимају нафору. О причешћу нису говорили јер се лицемерно боје осуде, а шта и о Тајни над тајнама мисле говоре сва ова њихова ранија упутства. Јуче сам прочитао и саопштење једног познатог манастира. Житељима те обитељи су до прекјуче уста била препуна исповедништва и страдалништва, а већ јуче су замолили вернике да не долазе код њих на литургију како им не би заразили старца!? А таман сам помислио да Ковид 19 не улази кроз њихове затворене двери. Шта би било да дође време правих страдања кад се овако олако одричемо Живота због грипа. Но нека су! Попустио Господ ковид да се види где је ко у Цркви. То је било јуче!

Данас ме је обрадовала реч Епископа аустралијског Силуна, која даје утеху да нису сви маловерни и да нисмо заборавили зашто смо ту где јесмо. Желим да је поделим са свима вама.

АРХИПАСТИРСКА ПОУКА ЕПИСКОПА СИЛУАНА ПОВОДОМ ВИРУСА COVID - 19

  

Драга ми духовна децо у Богочовеку Христу,

 

Посматрајући како се страх и паника шири око новонасталог вируса, не штедећи ни Хришћане, имали смо потребу да се из очинске бриге и одговорности обратимо вама, својој богољубивој пастви, са кратком беседом и поуком.

 

У времену када је светом завладао велики страх и паника, као Хришћани смо позвани да трезвено стојимо на чврстом Камену Вере и Наде наше, Који је Господ Христос.

 

Посматрајући, читајући и слушајући оно што се дешава у свету и око нас, страх обузима човеково срце, и уколико неконтролисано, прелази у оптшу панику и борбу по сваку цену за свој голи живот. Овакав страх је плод подсвесног хоминизираног уздања само у силу и моћ људску, у спасење које долази од човека и човеком; разгонећи у нама Царство Мира Божијег које нам је дато у Христу и Христом, од којега се неће збуњивати и бојати срце наше (Јн. 14, 27).

 

Да ли смо се у целој овој паници сетили Господа Христа?

 

Како ћемо Га се сетити када и поред вела страха који је покрио човечанство, ових дана Православни Хришћани слушају и читају како се из богослужбеног простора појединих хришћанских богомоља избацује света водица због бојазни од заразе?! Каква је то света вода од које се човек може заразити?! Зар није она на исцељење и освећење? Са Светим Причешћем уводе се мере и рестрикције?! Какав је то Христос у Чаши? Је ли то Онај исти који победи свет - смрт, грех и ђавола, или неки други?

 

Зато данас, можда више него икада, Православље треба да непоколебљиво стоји на стражи вере, да будемо трезвени и да бдијемо, да се молимо за цео свет.

 

Свака криза је прилика дата нама људима да се замислимо над својим животом, над тиме где стојимо наспрам вечног живота, наспрам Јеванђеља Богочовека Христа.

 

Стојећи пред смрти, сећајући се исте свакога дана, са надом на Васкрсење и Живот Вечни, била је и остала свакодневница трезвеноумног монаштва и светог Хришћанства. Вирус са којим смо се суочили јесте баш прави тренутак да застанемо и да помислимо, да ли смо спремни да изађемо пред Господа Христа?

 

Какав је то наш живот који живимо? Kакав нам је систем вредности? Да ли смо у срца деце посејали семе вере или коров пролазности? Шта ако нас Господ позове данас, какви ћемо се обрести пред Њим?

 

Имајући ово у виду, као Хришћани треба да смо увек спремни, да живимо у вери и нади и љубави, да се молимо за цео свет, особито за оне који су оболели, а и оне који брину о болнима, неизостављајући при том Јеванђелску Истину која нас учи, да човеку ни длака са главе не може пропасти без Божијег знања и допуштења (Лк. 12, 7).

 

Поред превентивних мера које предузимамо по саветима здравствених стручњака и државних органа, призвани смо као Хришћани да овога Часног Поста са још већим усрђем, исповеђени, испитавши своја срца, приступамо што редовније са страхом Божјим и вером Светим Тајнама.

 

Свето Причешће јесте сам Богочовек Христос – Извор Живота и Лекар од свих болести, Који се усељава у нас, разгонећи сваку болест, сваку смрт, сваки мрак и овоземаљски страх.

 

Поред Светог Причешћа, имамо браћо и сестре, и Свету Богојављенску воду и нафору, коју требамо уз прописне молитве код куће током седмице свакога дана да узимамо.

Треба да нам домови замиришу светим тамјаном, да палимо кандило пред својим иконама, да се молимо, да читамо молитве пред сваким оброком благосиљајући своју трпезу.

Нека се деца наша, поучени примером својих родитеља, охрабре вером и надом у силу, моћ и љубав Богочовека Христа који победи свет.

Учинивши са наше стране што можемо, полажемо сву своју наду на Господа, предајући се вољи Божијој која увек све чини на спасење човека.

 

У Христу вас целивајући и благосиљајући, са очинском љубаву,

+Еп. Силуан