+Динко Давидов, академик

Академик Динко Давидов, познати српски историчар уметности, преминуо је у суботу, 18. маја, у Београду у 89. години, саопштила је Српска академија наука и уметности. Академик Динко Давидов рођен је 4. октобра 1930. године у Сивцу (Бачка). Дипломирао је на катедри за историју уметности Филозофског факултета у Београду, а докторирао на Филозофском факултету у Љубљани, саопштила је Српска академија наука и уметности.

Био је кустос Галерије Матице српске од 1965. до 1978, научни саветник Балканолошког института САНУ од 1979. и директор Галерије Српске академије наука и уметности од 2001. до 2009. У том периоду у Галерији САНУ је приређено 40 изложби са каталозима, а 24 каталога потписао је као уредник. Аутор је изложбе и посебног издања каталога "Светогорска графика" (Београд 2004). Основна област рада академика Давидова била је српска уметност од 17. до 19. века. За дописног члана САНУ изабран је 2000. године, а за редовног 2006. 

Аутор је књига – "Сентандреја - српске повеснице" (2011), "Помени давних сеоба - знамења српске повеснице" (2017), "Геноцидиум тотале" (2019). Приредио је више значајних издања, између осталих, "Српска графика 18 века - нова сазнања" (1986), "Манастир Шишатовац" (1989) и "Поствизантијска уметност на Балкану" (2003). Добитник је Вукове награде за науку за дело "Сентандрејска саборна црква" 2001. године.

Динко Давидов

СВЕТОГОРСКА ГРАФИКА

ПРЕДИСЛОВИЈЕ

У току торжествене светковине хиљадугодишњице Велике Лавре Светог Атанастија (963–1963), чије се освећење сматра за једно од најбитнијих прикљученија ране повеснице светогорског монашког живота, објављена је у Атини књига Αθωσ професора Паула М. Милонаса. Пажњу истакнутог грчког архитекте привукли су графички прикази светогорских манастира, које је сакупио и уз сажету студију објавио, укључујући у својизбор и копије цртежа по природи кијевопечерског монаха и путописца Ивана Григоровича Барског из 1744. године. Иако особена по замисли, књига професора Милонаса је, поред осталог, скренула погледе тада малобројних истраживача светогорских старина на бакрорезну графику која је у манастирима чувана, али не и проучавана. Научна радозналост за светогорску културну баштину била је тада претежно усмерена на византијски и поствизантијски период, док живот манастира на Атосу у потоње, млађе доба, није привлачио већу пажњу историографа. Њима као

да није било знано да је у XVIII и XIX столећу графика ових манастира халкографски умножавана у хиљадама листова, чудотворних светитељских ликова, религиозних композиција и прелепих манастирских приказа, архитектуре и околине. Чинило се као да је из историјских памћења ишчилило и то да је графика била једино уздарје поклоницима и приложницима светогорских манастира, православнима из ближег и даљег залеђа, али и удаљених области Балкана под турском влашћу, као и онима у млетачкој Далмацији, Угарској и Влашкој, које су често походили атоски калуђери. Одлазећи у те удаљене крајеве ради „писаније” они јесу сакупљали прилоге за своје тада осиромашене манастире, али су носили са собом „иконе на хартији” које су им биле повод за узбудљиве приче о прошлости појединих манастира, вазда прожете чудесним светогорским легендама. Слушајући их, пред иконама, верници су тај сусрет, уверен сам, доживљавали као своје духовно, светогорско ходочашће. 

Бакрорезне графике су тада биле најраспрострањенија дела светогорске духовне и ликовне културе. Такаво мишљење се може изрећи после књиге Дори Папастрату Ηάρτίνεσ ικονεσ. Састављена у два тома, тематски и топографски, ова књига садржи описе и ликовне прилоге свих непознатих и делимично познатих графика са грчким натписима. Светогорске графике заступљене су како у првом тако и у другом тому, где су разврстане по манастирским збиркама. Остварена као научни каталог, уз поуздану дескрипцију сваког графичког листа, књига доноси и опширне записе и натписе по чему се сврстава у капитална дела библиографије о православној графици, а посебно о светогорским манастирима. 

Готово у исто време почели су и српски историчари уметности да се баве проучавањем графичке збирке манастира Хиландара. На самом почетку показало се да постоје бакрорезне плоче од којих нису познати графички листови као и да постоје графике од којих нису сачуване бакрорезне плоче. Прва група је нудила откриће непознатих графика. Наравно, ту околност једва да су могли узети у обзир сарадници Дори Папастрату који су за њену књигу снимали графике у светогорским манастирима. Са истим проблемом сам се суочио приликом истраживања у манастиру Хиландару, али и у другим манастирима. Тада сам једино решење видео у поновном штампању бакрорезних плоча. То је подразумевало набавку пресе за дубоку штампу, специјалну хартију и остали прибор, као и рад професионалних графичара – штампара, другим речима, устројство манастирске бакрорезне типографије. Таква идеја, коју сам давних седамдесетих година ХХ века изнео Свештеном сабору манастира Хиландара, изгледала је неостварива, или тешко остварива. На опште изненађење, упорни Хиландарци су савладали све тешкоће овог за њих чудног подвизавања, набавили бакрорезну пресу и одредили келије за њен смештај и рад. Тако је, уз помоћ графичара из Београда, а настојањем Народне библиотеке Србије, оформљена хиландарска бакрорезна типографија. 

Године 1984. установљено је да се у Хиландару налази 35 бакрорезних плоча од којих су поједине гравиране на обе стране, односно да постоји 55 бакрорезних композиција. Од неких су постојали стари отисци док су остале биле непознате. У периоду од 1986. до 1988. године двојица београдских графичара су одштампали све бакрорезне плоче чиме су створени услови за издавање корпуса Хиландарска графика у тиражу од 35 комплета. Године 1990. објављена је и моја књига истог наслова. Боравећи у Хиландару обрадио сам и старе бакрорезе. Заједно са новим отисцима у Хиландару се чува 76 графичких композиција, а то је у исто време и најобимнија графичка збирка на Светој Гори. Међу хиландарским бакрорезима налазе се религиозне композиције на којима су у доњем делу ведуте манастира Велике Лавре, Кутлумуша, Ксенофона, Григоријата, Пантократора и Ксиропотама, као и посебни велики прикази Ставрониките и Зографа. Намеће се сазнање да се у Хиландару налази мала збирка светогорске графике. Убрзо се показало да је слично и у осталим атоским манастирима. Тако се и у овом случају потврдила мисао да се ни о једном светогорском манастиру не може издвојено размишљати. Увек се мора имати на уму њихова духовна и културноисторијска повезаност, а то се истински испољило и на графичким листовима. 

После издања корпуса Хиландарска графика Свештени сабор манастира Симонопетра понудио је да се, уз договорене услове, штампају плоче овог манастира. Године 1993. графички је умножено 40 матрица манастира Симонопетра. Овај пример је следио манастир Ватопед, те је 1997. године отиснуто 28 ватопедских матрица, а потом, исте године, штампане су 54 плоче манастира Кутлумуша. Тако је, у релативно кратком временском року, у хиландарској халкографској типографији штампана 191 бакрорезна матрица. Постигнута је вишеструка корист. Нови отисци са оригиналних плоча открили су читав низ непознатих бакрореза, доступнијих за проучавање од старих листова. Разлике између старих графика и недавно штампаних заправо и не постоје. Понекад су то само оштећења бакарне матрице, што се примећује на новим отисцима. Овде треба рећи и то да су стари листови познати често само у једном примерку, или само у неколико, па се ново штампање намеће и као вид заштите и очувања. Поред тога, стари листови су патинирани или избледели и као такви неподесни за репродуковање и публиковање. Битно је напоменути и то да нови отисци светогорских бакрореза омогућавају њихову заступљеност у графичким збиркама Атине, Београда, али и других градова, а тиме и могућност да се приказују на изложбама. Излишно је, дакле, истицати да ова графичкоштампарска делотворност представља и значајан прилог новијој културној историји Свете Горе. Ово необично хиландарско манастирско „послушање” монаха, историчара уметности и графичара подсетило нас је на епоху када су ови радови настајали. – Традиција је на Светој Гори најближа савремености.