светогорске стазе: Две хиландарске цркве XVII века посвећене св. Николи

субота, 13. април 2019.

Две хиландарске цркве XVII века посвећене св. Николи

икона са иконостаса параклиса Св.Николаја

Откако je, непосредно после Другог светског рата, професор Светозар Радојчић дао подстицај изучавању пребогате уметничке заоставштине манастира Хиландара, научно интересовање за ову огромну ризницу не престаје. Последњих година појавиле су ce опширне монографије ο хиландарском историјском и уметничком благу, као и Хиландарски зборник, чије ce излажење усталило. Ипак, Хиландар крије још многе велике и мале тајне коje ће разрешавати и следеће генерације историчара уметности.

Једна међу малим хиландарским загонеткама je натпис старца Петронија из 1660. ο градњи цркве светог Николе. На каменој плочи, донедавно затуреној y пиргу св. Георгија, уклесано je да je хиландарски саборни старац хаџи Петроније ктитор храма св. Николе Чудотворца, a да je црква довршена y време игумана кир Виктора јеромонаха 16. септембра 7169—1661. Овај епиграфски споменик, чија су слова китњасто исклесана у чврстом монолитном жућкастом камену, довео je y недоумицу, како његовог налазача професора Слободана Ненадовића, тако и касније испитиваче. Разлог двоумљења je околност да на данашњој малој цркви св. Николе y Хиландару y пиргу над улазом већ постоји натпис на камену ο градњи. Он потиче од 10. марта 1664. и y њему je јасно означено да je цркву св. Николе подигао проигуман Виктор при игуману Георгију. Исти ктитор, јеромонах Виктор, који je y међувремену постао још једном хиландарски игуман, платио je да ce црква 1667. и ослика. Притом игуман Виктор γ натпису, исписаном на западном зиду у цркви, јасно истиче да je био ктитор храму „од основанија до свршенија".

Иако je проф. Ненадовић искрено написао „Како je дошло до тога да овај натпис не буде узидан и да ce Петроније данас не спомиње као ктитор, могао би да објасни једино он и јеромонах Виктор", покушао je ипак да пружи одговор. Не искључујући трећи разлог, Ненадовић je навео две могућности за разрешење ове нејасности. Могуће je да je првобитно постојао договор да старац Петроније плати градњу, a јеромонах Виктор живописање, па je касније овај последњи све преузео на себе, a прерано исклесана плоча са поменом Петронијевог ктиторства није никад постављена. Друга je могућност, размишљао je проф. Ненадовић, да je јеромонах Виктор откупио ктиторство од старца хаџи Петронија, па je узидао своју, a скинуо плочу претходног ктитора.

Ова друга претпоставка je изгледала вероватнија В. Ђурићу, a и С. Петковић je мислио слично. Међутим, чини ce да ce може поуздано разрешити загонетка зашто je склоњена плоча старца Петронија и којим поводом je уопште настала.

Траг који на то упућује je једна фреска са представом св. Николе. Она ce налази на сасвим неуобичајеном месту — y лунети изнад улаза y црквицу посвећену Четрдесеторици мученика из Севастије на највишем спрату конака са северне стране куле св. Саве. Зидна слика приказује допојасни лик светитеља γ епископском орнату како десном руком благосиља, a левом држи на грудима јеванђеље. Натпис je сасвим недвосмислен, јер je светитељ означен као "стии николае" међутим, да ce y лунети налази представа Страдања четрдесеторице мученика из Севастије, којима je црквица посвећена, a не лик св. Николе Мирликијског, чији ce живот није преплитао са севастијским мученицима. Стога je разложно закључити да je садашња црквица Четрдесет севастијских мученика током своје раније историје била посвећена управо св. Николи Чудотворцу.

Да ли би тο могла бити црква коју je саборни старац хаџи Петроније саградио и за коју je била исклесана камена плоча 1660. године? Мислим да ce може дати потврдан одговор на ово питање и да je могуће са великом вероватноћом реконструисати околности под којим су готово истовремено исклесане две плоче на којима су два ктитора одвојено тврдила да су подигли цркву посвећену светом Николи.

Крајем шесте деценије XVII века саборни старац Петроније, поклоник Христовог гроба, добио je сагласност игумана и манастирског братства Хиландара да једну од келија у конаку уз кулу светог Саве, са источне стране манастирског комплекса, уреди као црквицу која би била посвећена св. Николи Чудотворцу.

Он je тο и учинио на тај начин што je y овој правоугаоној просторији дао да ce начине на источном зиду, дебљине 140 сантиметара, две нише. Једна, већа служила je као олтар, друга, мања, лево од главне нише, представљала je проскомидију. Да би ce јасно истакло да je тο храм светог Николе, y плиткој лунети изнад улазних врата насликан je допојасни лик овог светитеља. Да ли je мали храм тада добио и иконостас, не би ce могло са сигурношћу рећи, али je доста вероватно. Ктитор, старац Петроније, наложио je потом да ce исклеше плоча ο његовом ктиторском подвигу.

Приближно три године касније велики хиландарски прегалац, тада проигуман, Виктор латио ce посла да обнови цркву светог Николе која ce од давнине налазила на истоименој кули изнад улаза y манастир. Пошто ce кула, „стрелница", y међувремену између XIV и XVII века доста обурвала, њен највиши део на коме je саграђен мали храм налазио ce нешто ниже него првобитно. Градњу ове цркве обележио je проигуман Виктор споља малом мермерном плочом, десно од улаза, на којој je било исклесано да je храм светог Николе његова задужбина.

Тако сe догодило да су током шездесетих година XVII столећа у Хиландару саграђене две цркве посвећене светом Николи. Своју задужбину проигуман, потом игуман Виктор je убрзо, 1667, и живописао и подигао иконостас трудом попа Данила, једног доста вештог грчког сликара. Црква св. Николе старца Петронија није добила зидне слике и пала je y засенак y поређењу са црквом св. Николе над улазом у манастир. Зашто je старац Петроније оставио своју задужбину полудовршену, јер она није живописана, остаје тајна. Могло би ce претпоставити да га je смрт спречила y томе. Међутим, један Петроније, за кога ce у једном запису каже да je монах, a y другом да je старац, живео je 1671. и 1672. на Арбанашком пиргу и дао je да ce повежу две књиге — један апостол и једно јеванђеље. Иако није много вероватно, не би ce смело потпуно искључити да je тο иста личност са ктитором цркве св. Николе, данас Четрдесет севастијских мученика.

Да je при крају шесте деценије XVII столећа y Хиландару постојала црква посвећена светом Николи, пре данас познатог храма игумана Виктора, сведоче и записи y двема хиландарским штампаним књигама. У Октоиху првогласнику из 1494. сачуван je запис тадашњег игумана Виктора да je он ту књигу приложио "на конак цркви св.Николје" крајем 1657. или у првих осам месеци 1658. Игуман Виктор je поклонио истој цркви 1658/1659. и Октоих петогласник, издат y Венецији 1537, и том приликом означио да књигу дарује "на конак хеландарски светому оцу нашему чудотворцу Николје цркви".

Наглашавање y оба записа да je храм св. Николе y конаку хиландарском могло би ce понајпре тумачити да je дародавац игуман Виктор хтео да издвоји цркву св. Николе y конаку од оне, посвећене истом светитељу, на тада обрушеном пиргу над улазом.

Временска подударност даривања игумана Виктора око 1658. године и довршавања цркве св. Николе старца и хаџије Петронија y јесен 1660, говорила би да cу ce управо у том тренутку прибављале неопходне богослужбене књиге за нову богомољу. Тако би и записи y два хиландарска штампана октоиха, чини ce, потврђивали да cу y Хиландару једно време, y другој половини XVII века, можда и нешто касније, постојале

две цркве светог Николе.

Колико дуго je Хиландар имао две црквице посвећене светом Николи не може ce прецизно и са сигурношћу рећи. Руски поклоник и путник Василије Барски забележио je 1744. године да Хиландар има десет параклиса по пирговима и међу келијама, па поред осталих спомиње и параклисе св. Николе и Четрдесет севастијских мученика, не истичући да су мирликијском светитељу посвећена два храма. По томе судећи, још пре 1744, највероватније после смрти старца Петронија, његова црквица посвећена св. Николи престала je да служи. То не значи, међутим, да je већ тада ова задужбина хиландарског старца променила посвећење и постала храм севастијских мученика. Када ce тο догодило може ce посредно прилично прецизно одредити.

Професор С. Ненадовић je претпостављао да je данашњи параклис Четрдесет севастијских мученика настао после 1757. Он je тο проценио по томе што ce на бакрорезу Хиландара из 1757. године ни његов изглед, па ни место не слажу са данашњим стањем. Зато je Ненадовић био склон да закључи да je вероватно стари параклис био порушен „па je саграђен овај у конаку, уколико овако представљање параклиса на бакрорезу није некаква грешка".

У овом раду ο хиландарским параклисима проф. С. Ненадовић je, међутим, упутио на прави траг када je мали храм Четрдесет мученика добио свој садашњи изглед. Он je запазио да je равна таваница y овом храму сачињена на начин како ce тο чинило y светогорским конацима XIX века, па и y Хиландару. Пошто je просторија y којој je данас параклис Четрдесет севастијских мученика свакако саграђена најкасније до приближно 1660, судећи по фресци над улазом, смело би ce закључити да je таваница типична за XIX век настала током претварања некадашњег храма св. Николе старца Петронија y параклис посвећен севастијским страдалницима.

И околност да je једино црквица Четрдесет севастијских мученика остала y Хиландару без фресака упућивала би да ce промена посвећења ове црквице

догодила y XIX веку. Наиме, током XVII и посебно XVIII столећа све мале цркве расуте међу садашњим хиландарским конацима добиле су фреске, ако их нису имале или су биле овештале. Црква Четрдесет севастијских мученика није исликана понајпре стога што je тек y XIX веку пренета y простор старе незавршене цркве светог Николе, a тада je Хиландар живео y оскудици и живописци cу y њега ретко залазили.

Чини ce да би ce могло још одређеније одредити када je некадашња црква св. Николе старца Петронија постала храм Четрдесет севастијских мученика. У почетним деценијама XIX века y Хиландару cу ce градили велики конаци са северне стране манастирског комплекса, па je тада, приликом припремања земљишта за градњу могао понајпре да буде порушен првобитни параклис посвећен севастијским мученицима.

Да би ce одредио terminus post quem за преобраћање цркве св. Николе старца Петронија y храм севастијских мученика важно сведочанство je садашњи иконостас у овом параклису. Њега сачињавају три иконе из треће

четвртине XVII века — Деизис, Богородица на престолу са два анђела и Мучење севастијских страдалника, као и једне двери настале раније, 1622/1623. године. Оне су очигледно накнадно пренете y овај простор, јер су уметнуте y невешто направљену иконостасну преграду. Њу чине обичне даске обојене тамно црвеном, зеленом и белом бојом. Само je архитравна греда резбарена и украшена представама грожђа и винове лозе, али и то je накнадно постављен део са иконостаса из 1634/1635. године из главне хиландарске цркве посвећене Ваведењу Богородице. Зна ce да je та олтарска преграда уклоњена из католикона при постављању новог иконостаса 1766. године. Делови претходне преграде послужили су за обнову иконостаса y хиландарским црквицама св. Јована Претече, св. Трифуна и св. Георгија, храму Вазнесења Христовог y пиргу светог Василија на мору, па и y параклису посвећеном четрдесеторици севастијских мученика. Распарчавање иконостаса из 1634/1635. могло ce најраније десити 1766. године, али би ce тο време могло померити за око пола века. Наиме, управо око 1810, начињена je олтарска преграда y цркви Вазнесења y пиргу св. Василија од крупних делова иконостаса главне цркве из XVII столећа, па и то одређује, уз остале околности, време када je параклис светог Николе старца Петронија могао бити преобраћен y цркву Четрдесет севастијских мученика.

Ha основу свега изнетог смело би ce закључити, уз малу резерву, да je некадашња црква светог Николе, настала 1660, променила патрона на самом почетку XIX века, када су и пренете иконе из старе цркве Четрдесет мученика y параклис на врху конака са северне стране пирга светог Саве. Тада je и скинут натпис ο ктиторском подухвату старца Петронија, јер je могао само да збуњује због измене храмовног посвећења. Навреме настанка и некадашњег патрона храма подсећа данас само фреска св. Николе у лунети изнад улаза.

Сретен Петковић

__________

У великом пожару 2004. године параклис Св. Севастијских Мученика је потпуно нестао, док је параклис Св. Николаја јако оштећен.