Светогорски типик сирне суботе и недеље

У сирну суботу преподобни оци у посту просијавши

У петак увече звони се за вечерњу у једно мало звоно, такође и у суботу за почетак јутрења. Служба је у паљењу свећа славословног поретка. На литургији се благосиља кољиво у част преподобних отаца у посту просијавших.

У недељу сиропусну

На јутрењу, полијелеј се пева као и месопусне недеље. До Крстопоклоне недеље полијелеј се више не пева никако, изузев Господњих празника или манастирских панигира. На литургији ваде се и Агнеци за литургије Пређеосвећених Дарова за прву седмицу поста.

Недеља праштања

У недељу сиропусну увече, за почетак вечерње, клепа се сат раније, свеће се пале славословно, ради входа и великог прокимена. Након трпезе удара се у железно било припрате, или у свакодневно железно било, ради сакупљања братије и почиње мало повечерије без читања канона. За то време братија целива све иконе у храму по реду. Након отпуста, свештеник чита молитву из чина исповести „Господе Исусе Христе, Сине Бога живога...” Сва братија одлази у полуноћницу (средњу припрату) просто, као у литији певајући стихиру гласа првог из октоиха „Двери покајања ми отвори...”. Након праштања братије које се врши током ове стихире у припрати, игуман или духовник, или пак ко други од старијих, чита слово о посту.

Пази: Ако се неко од братије упокоји у овај дан, или током прве седмице поста, то помен који бива у трећи дан по упокојењу преносимо на суботу, а девети дан на суботу следеће седмице. Четрдесетодневни парастос не померамо ни у ком случају.

Пази: После повечерија доносе се и постављају завесе на двери и иконе[1] и прекривачи за певнице, налоње и за проскомидију и за свети Престо, који иду уз свети пост. Доноси се у храм и посебни налоњ[2] за читање Псалтира током поста. На литургијама Пређеосвећених Дарова, током читавог поста, отварају се завесе пред престоним иконама Господа и Богородице, док суботом и недељом се отварају завесе испред свих икона.

__________________

[1] Ово је обичај манастира Хиландара, да се постављају завесе испред свих икона које имају златне или сребрне окове, како они не би, својим сјајем, нарушавали мирноћу поста. Сличан обичај је постојао у цркви у Пироту, који су својевремно и донели хиландарски монаси.

[2] Обично то буде налоњ урађен у интарзији са седефом или слоновачом. Такође, у посту, игуман или гостујући Архијереј користе жезал од слоноваче или седефа, а никако металне.

из књиге: Светогорски богослужбени устав