Старац Јосиф Ватопедски: Топлота божанских обећања

Опет посуђујемо речи блаженог Старца нашег о последњој теми. Боље је да учинимо тако него да препричавамо оно што смо чули и видели и што смо научили од Отаца наших. Јер једна је ствар да неко слуша о стварима које су се догодило "у време оно", а друго је када гледамо данашње примере. Посудили смо, такође, и један навод из Апостола Петра, који је говорио о истом искуству. "Јер вам не објависмо силу и долазак Господа нашега Исуса Христа сљедујући измишљеним бајкама, него смо сами били очевици величанства његова" (2 Пет. 1, 16). И ми смо такође, "били очевици" преподобног Оца нашег, не у фантазији или кроз фантазију или на неки такав начин, него то што видесмо и чусмо, заиста руке наше опипаше. Доносимо један израз благодати, онако како га је он сам доживео и како га је описао. "Тада улазимо у унутрашњи божански облак и тамо се налазимо у огњеном стубу љубави. Све око нас постаје попут пламена, и као грмљавина се чује глас божанске енергије љубави, која представља извор љубави у хиљадама људи. Која ће ме сила одвојити, од најслађе љубави Твоје Христе? И након тога - да ли у телу или ван тела Бог зна, да ли у колиби или изван ње Бог зна - само је то видео онај који је видео - да је све огњем постало огањ, и сузе љубави потекоше од усхићења и од слатких таласа љубави, од таласа благодати Твоје, јер ми је складност будућег постала знана. И тада, удишући твој духовни ваздух са чудесним најбољим миомирисима, застадоше моја чула, тако да више нисам осећао своје телесне енергије ( = дејства)".

"Како је то велики чудо и како су ту многа созерцања. Мислено узлазе на Тавор они који се са Христом распеће, да тамо приме добро преображење и сладајшчи Исус им се мислено јавља у слави својој и својој тајинској ( = мистичној) слави. Ово је истинита радост, и ово је харизма! Ово је дар, ово је извор из кога истиче вода жива".

Овим речима нас блажени Старац уводи на степен свога созерцења и у наставку тумачи границу унутар које се крећу словесна бића, спознајући тако сопствену пуноћу и средишњи смисао речи. "да буде Христос све у свему". На кратак али јасан начин, старац говори о најзначајнијој ствари, да човек, када је помилован божанском благодаћу, благодари и непрестано исповеда да: "Не за дјела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим" (Тит, 3, 5). На висини духовног созерцања, где долази до обожења, облачимо се у одећу смиреноумља преображеног Бога Логоса, стајући попут Мојсија пред лицем јединога Бога, и двадесет четири старешине ( = презвитера) поклањају се Бог Који седи на своме престолу (уп. Отк. 4, 10).

Надаље отац наш описује смисао савршеног бестрашћа у Христу које се уобличава благодаћу, да бисмо се уподобили* свом архетипу. и да бисмо, као чисти и смирени срцем, све примили од првог и превсходног узрока /Бога/, а ништа од самих себе, јер је све створено и све налази своје савршенство У Христу Исусу Господу нашем "кроз кога је и за кога све створено" (уп. Кол. 1, 16). Овде је реч о онима који се чврсто држе бестрашћа у пуноћи освећења, јер је само на тај начин могуће очувати целовитост своје личности. Божанском благодаћу, величина Божија постаје спознатљива, и спознаје се да су божански дарови савршени и на почетку (приликом стварања) и на крају (освећење и савршенство). Ово објашњавају чудесне речи Павлове: "Јер ко те истиче? Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?" (1 Кор. 4, 7). Пуно познање ове дубине није створено нити се постиже нашим настојањима ( = покушајима), већ је то чисто дејство божанске благодати која дарује савршенство у Христу и која борави у вернима. Благодат је као нова душа и нова ипостас словесних бића, тако да у њима Бог заиста постаје "све у свему".

Пуноћу смисла стварања и односа између Творца и твари, објашњава Старац на следећи начин: "Бог ствара и назиђује оно што је његово, а створења бивају захвална и благодарна за та добра. Ово је веома једноставно и остварује се у онима који имају "ум Христов" и "који се уподобљавају икони небескога" (уп. 1 Кор. 15, 49). Такви могу слободно да призивају Бога Оца, како је и говорио наш Старац: "Бога Оца може да призива онај ко је спознао благодат која је од Оца. Пошто се такав назива сином, он окушава од љубави Очеве, осећајући своје синовство. Он зна на делу да је био наг, и да му је била својствена свака слабост, све док га Онај који је богат није оденуо и утешио сваком утехом, и док га богати Отац његов није нахранио чистом храном коју је од Њега примио".

Овај вид односа Творца и твари, Старац назива "кружним кретањем". У истом поретку налазе се и "небеска тела" - свети анђели, јер су и они примили биће и добробиће од Бога, остајући свагда у својој равнотежи и узносећи славу и хвалу Богу, за оно што су од почетка од њега примили. Тако отац говори: "Све ово кружно кретање онога што је на небу и онога што је на земљи показује одакле је примило своје биће, и сва твар своје кретање има од Бога и ка Богу, онако како га је Творац у њу положио. Јер Свебогати Господ благодарно прима /њихово/ благодарење". И наставља Старац: "јер тако заиста /створења/ почињу да Га спознају, и Он даје љубав своју онима који Га дотле нису знали, као што каже Јов: "ушима мојим слушах о теби, а сада те око моје види. Зато поричем и кајем се у пепелу" (Јов. 42, 5-6)."

Ово је чиста владавина и милосрђе дарова Божјих. "Нека свако спозна своју сопствену слабост. А да би човек ово постигао, потребно је да прође кроз многа и велика искушења. И када благодат победи и када је он прими, тада постаје снажан ( = крепак).

И на осталим степеницима подвига, човеку је неопходно потребна божанска благодат, како би победио страсти и како би у себи утврдио богознане врлине и да би узишао на ступањ покајања. Међутим, у стању пуноће освећења, што јесте обожење, оно што је човечанско се смањује, и само божанска благодат све савршава. Истинита је реч Господа нашег: "без мене не можете ништа учинити" (Јн. 15, 5). То је тако јер " када се ово распадљиво обуче у нераспадљивост" (1 Кор. 15, 54), то у потпуности представља дело благодати.

Када човек овако осећа, он говори са уверењем ( = убеђеношћу) да "сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, силази од Оца свјетлости, у којега нема измјенљивости ни сјенке промјене" (Јак. 1, 17). Слично се догађа и у време молитве, како наглашава и авва Исаак Сирин. Након чисте молитве, пошто подвижнику дође благодат Божија, "он се више не моли јер је услишена његова молитва. Пошто је молитва услишена и пошто је настало созерцање, ум се више не моли" (Авва Исак Сирин, Слово о подвижништву 32, О чистој молитви). Када је Старац наш желео да нам објасни овај натприродни начин на који христоносни човек то доживљава, говорио је следеће: "Ништа од енергија старог човека, у овоме часу није остало, јер не само да се нашао у другој природи, изван времена и простора у коме се крећу створена бића, него он дише други ваздух, налази се у другом космосу, где не важе чулна мерила и облици и симболи". Да би нас уверио, читао нам је одговарајуће светоотачке текстове који су се бавили овом темом. "У чистој души, као сунце сија светло Свете Тројице. А ваздух који она дише јесте Пресвети Дух". Тада Господ наш, Који је Онај који дарује и Онај који се дарује, преображава благодаћу слугу верног, који је са много труда прешао море тешких искушења и није издао љубав Божију - "и тада настаје созерцање у Богу, у Њему а не у нама". То је созерцање које није човечанско, него божанско.

Ово виђење, којима се душа храни је, према сведочанству Отаца наших нелажно. Човек у себи осећа своју ништавност и постаје мањи од свега створеног, као знак неверја овога света. А ако га питате шта мисли у себи након толиких откривења божјих и своје заједнице са Њим, он ћути, немајући снаге да се изрази. Ако је заиста примио божанске дарове и посведочио се благодаћу, он схвата да је све то неизрециво и да надилази искуство ствари и сведочења. Он сам се, међутим, никада не сматра достојним, и на сваки начин жели да себе не пореди са оним што постоји, него више воли да се од људи скрива као онај који не постоји! Након што нас је Старац у све ово уверио, размишљали смо о дубини речи које смо често слушали: "Твоје од твојих, приносимо ти Владико многомилостиви, Човекољупче, и враћамо се Теби благодарећи Ти за Твоју велику милост". Ускладимо се са смирењем савршених у Христу који су се духовно подвизавали и који су се удостојили пуноће божанских обећања датих људима. Они престављају стубове небескога и у себи су устројили ум Христов.

са јелинског Александар Ђаковац