Митрополит месогејски: Подељене аутокефалне Цркве или уједињена браћа?!

Митрополит месогејски и лавротикијски Николај (Хаџиниколау) светогорски монах, један је од ретких светски признатих научника који је у мантији. Пре него се замонашио радио је као научни консултант при Националној ваздухопловној и свемирској администрацији САД (NASA) и био је познат по својим иновационим истраживањима у области астрофизике, механике, медицине и биоинжењерије. На челу је првог Центра за биотику и деонтологију у Грчкој и председник је Синодалног комитета за биоетику Јеладске Цркве. На Харварду је магистрирао астрофизику и докторирао медицинску технологију, у Солуну докторирао теологију. Као хирург је смислио помоћни метод при операцији срца. Оставивши НAСА-у и велики академски успон замонашио се у Грчкој, а затим отишао на Свету Гору где у манастир Симонопетра, чији је био сабрат од 1994. до 2000. Примио је велику схиму у симонопетритској катизми Св. Јована Богослова 2000. године. Године 2004. изабран је за Епископа и данас је митрополит Месогеје и Лавротике, наставио је да се бави научним радом.

Протеклих месеци сведоци смо веома опасне и прилично неоправдане кризе која је задесила нашу Цркву. Разлог њене појаве је предстојећа додела аутокефалије Цркви Украјине, односно, стварање аутокефалне Цркве у Украјини. Изгледа да су међуправославни односи у опасности: док траже јединство са инославнима, Православни засигурно исповедају да их све љубав сједињује, али то занемарују у свакодневним односима. Истичу везу њиховог заједништва, али показују супротно. А верни народ гледа своје пастире који се препиру, користећи правничке аргументе. Уместо да раде на уједињењу верних, они стварају таборе навијача и групе следбеника. Каква штета! У целом овом спору постоји један изговор и један узрок. Изговор је потреба за аутокефалијом Цркве у Украјини. А узрок је право давања исте. Али, ко има право то да уради?

Укључене Цркве се позивају на историјске привилегије, права и каноне. Нажалост, оне не спомињу Јеванђеље. Прво питање које нам пада на памет је – да ли је аутокефалија толико потребна? А ако јесте, зар не би могла мало да сачека? Постоји и друго питање – да ли су наша права толико важна, па их бранимо игнорисањем или нападањем наше браће, или, чак горе, прекидањем хиљадугодишњег заједништва? И треће – зар је важније позивати се на историјска права и каноне, него ослањати се на речи Јеванђеља?

Од сада, Цариград „пријатељима“ назива оне који су до сада били браћа Русије, а ови пак одбијају да признају екуменски карактер Цариградског патријархата. Тиме су уништени основни темељи јединства Цркве: братство, чији је израз свеправославно заједништво, и васељенскост, чији је Цариград гарант према канонима и историјској традицији.

А. У стварности, аутокефалија Украјине није толико хитна као потреба, већ као право и тврдоглави политички захтев. Са друге стране, јединство Цркава је неоспорна потреба, као и јеванђељска заповест. Шта је важније, аутокефалија локалне цркве или неотуђиво јединство свих „у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви“?

Ко су ти који траже аутокефалност? Да ли је могуће да су један председник упитне духовности и један самопрокламовани „патријарх“ проблематичног еклисиолошког осећаја, који је до сада био искључен као расколник, одговарајући људи да искажу у Светом Духу потребу, вољу Божију и тежњу Цркве у Украјини?

И ако не желимо да чујемо гласове оних који се супростављају аутокефалности, како можемо подржати наше наде за јединство, пред онима који су већ изазвали раскол пре много година, и који већ дуго времена прихватају старокалендарце у Грчкој и где све не?

Да је Филарет изабран за Патријарха московског 1990. године, а што је веома желео али му се измакло из руку – да ли би данас тражио да буде Митрополит аутокефалне Цркве у Украјини? И да је тако, од кога? Московског Синода, којим би сам председавао, или Цариграда, којег се претвара да поштује и коме се наводно поклања?

Б. Према хришћанској логици, ко год узима у обзир искључиво сопствена права – није у праву. У праву је онај који их штити чувајући равнотежу љубави, мира, трпљења, праштања и помирења, само да би се сачувала „права“ Божија. Сем тога, зар није наше спасење засновано на највећој неправди? „Проклетство праведне осуде је укинуто неправедном осудом Праведнога“. Срећом, Господ се није позивао на Закон и Његова права.

У тренутној фази, питању аутокефалије у Украјини се приступа у односу на права оних који је могу доделити, Фанара и Москве; историјску или политичко-економску моћ, а не у односу на Јеванђеље, или на крају крајева, црквене потребе у Украјини. На врху тога, моћни политички планови, налози и притисци лебде над хоризонтом. Док од Светог Јеванђеља остаје само омот.

В. Заиста, како се све ово може повезати са логиком Распетога Бога, са етиком Блажена и Беседе на Гори, са убрусом Тајне Вечере, са Христовим заповестима о служби и узвишеном месту есхатона, са Господњом свештеничком молитвом „да сви буду једно“, са божанским учењем и умом Апостола Павла, са беседама које слушамо сваке недеље и пастирским посланицама које шаљемо поводом великих литургијских прослава? Може ли примена канона укинути Јеванђеље?

Ко може да разумије како се, већ вековима у Христу, сестринске Цркве сада радују разоткривању пропуста и грешака оних других? Да ли напетост коју данас доживљавамо значи да у прошлости несмо довољно волели једни друге? Како да оправдамо то да наши црквени пастири жустро подржавају међурелигијски дијалог, а одбијају да опште једни са другима? Зашто не могу да прихвате чињеницу да Благодат Божија обасјава другу страну нешто друкчије. Да ли је могуће да цело просветљење буде на нама, а да ниједан зрак не осветли оне који су нам до сада били браћа? Шта је напослетку значење речи  „заједница“, ако не укључује узајамно разумевање?

Или је могуће да они не схватају катастрофалне последице претећег раскола? Шта би онда била кривица простог верника, коме је ускраћена благодат места којима се други Православни поклањају. Зашто би Русима била ускраћена Света Гора и Патмос или хеленофонима Свети Серафим Саровски, Пештере Кијева, Валам и благодат Руских новомученика?  Зар није Благодат Божија свеопшта и зар је не треба делити са свима? Када смо сједињени заједничком вером и догмом, чиме можемо да оправдамо поделу засновану на административним неслагањима?

Напослетку, за кога је и из ког разлога написано Јеванђеље љубави, праштања и јединства? Зар се не односи на нас и изазове нашег времена?

Г. Поред тога, шта је наше православно исповедање у дијаспори или земљама у којима мисионаримо? Ког Христа ћемо им проповедати и исповедати? Христа који „је позвао све да буду једно“, али чије ријечи одричемо нашим понашањем? Или Христа који није ни покушао да уједини оне који вјерују у Њега већ две хиљаде година? Задовољство од добијања аутокефалности је краткотрајно и дотиче неколицину. Али скандализовање верника и света је немерљиво и широко распрострањено. Грех раскола је неизлечив и неопростив.

Д. Такође, да ли је могуће и да ће Москва казнити сопствени клир и вернике који се Причесте на Светој Гори или на острву Патмос, или можда, касније у Јерусалиму и Грчкој? Да ли ће Божанско Причешће постати полуга политичког притиска и уцене? Зар смо то схватили након хиљадугодишњег кушања Тајне? Можемо прихватити тренутни прекид помињања на релацији патријараха, као знак жустрог протеста, али ни на који начин не можемо прихватити прекид заједништва верних. Црква, као таква, не може верним да ускрати благодат, уместо да их води на места освештања. Уместо слабљења вере међу људима, зар не би било боље ојачати је, у нади да ће то привести пастире разуму.

Надамо се да ће наш Патријарх још више отворити његов васељенски загрљај, тако да Руси могу да нађу место за себе. А што се тиче Украјинаца – они се неће ујединити на црквеном нивоу, уколико не науче да опросте Русима у Цркви и да се уједине са њима. Црква је онда Црква када побеђује Њене непријатеље. Речи Светог Амфилохија са Патмоса, недавно канонизованог у Васељенској патријаршији, су овде више него релевантне: „Хоћете ли да се осветите ономе који вас ставља у искушења? Најбоља освета је љубав: она мења и најсвирепије звери!“

Такође, очекујемо од наших светих отаца у Русији, од којих народ узима благослов на крају сваке службе, да уједине Цркву смиреним делањем, а не у духу освајања. Тиме ће они освојити срца свих Православних, благодаћу Божијом. Нема разлога да буду „Трећи Рим“, у духу овога времена, већ „прва и света Москва“ у духовном смислу, чиме ће предњачити у нашим срцима.

Са миомиром њиховог искуства недавног и окрутног гоњења, и са благодаћу њихових новомученика, такође очекујемо од њих да понуде Цркви благоухано сведочанство јединства. Колико је лоша гордост малих и слабих, толико је добра скромна мудрост моћног и великог. То је оно што нам свима треба, зато што се на крају не рачуна ко на својој страни има силу и право, већ ко дела у Духу Светом и преноси Његову Благодат.

Можда нам божански испирисана заповест Апостола Павла „Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите“ (Гал 5, 15), свима показује пут који треба да следимо. У црквеним расправама међу браћом нема победника. Али, када се поново ујединимо, нико није ни на губитку. Сви су благословени.

Северна Кореја је дошла до споразума са Јужном Корејом – а ми који сваки дан срцем и уснама говоримо „Оче наш“, не можемо да се усагласимо?

Молимо се усрдно да нам Господ дарује „са искушењем и крај“ и да нас што скорије приведе покајању (преумљењу) и „ослобођењу“. Амин.

извори: mitropolija.com и romfea.gr