Гушење учења именославаца

Неки историчари овај догађај оцењују као сурово крвопролиће над руским монаштвом на Светој Гори.

Никад не смемо да заборавимо 3. јул 1913. године: Руски манастир - локве крви, поломљене иконе, у манастиру само старци и инвалиди, а монаси - без трага нестали...Руски историчари ће овај догађај назвати "истребљењем манастира". Ови изрази Грцима нису познати. Најпризнатија Грчка историјска публикација, односно, издање Еџплорер, по сведочењу очевидаца, овом догађају дају назив: "1913. година - блокада и стрељање манастира Светог Пантелејмона од стране руске војне ескадриле". 

А то се десило управо једног оваквог прекрасног јунског дана.

Монаси, који су дошли на богослужење, били су окупљени на балкону трећег спрата. Неколико стотина људи су са радошћу гледали на море - у зраке излазећег сунца. Одједном, монаси са ужасом угледаше како испред Манастира пристају војни бродови под руском империјалистичком заставом...Војници истрчаше, брзо се постројише, спремише пушке за борбени положај, монтираше бајонете и распоредише се у борбене јединице. На крају, на пристаниште извукоше и саставише два огромна митраљеза...На Свету Гору, на коју већ хиљаду година не ступи ни један човек са оружјем, искрца се и построји регуларна армија... Било је то нешто потпуно невероватно.

У складу са наредбом Светог Синода, 4. јуна 1913. године, војним бродом "Доњец" на Свету Гору допутова Архиепископ Вологодски Никон Рожденственски и професор Троицки у циљу "смирења побуне монаха" , да би им 11. јуна бродом "Цар" допутовало 5 официра и 118 војника.

У попису, који је сачинио Архиепископ, паказало се да се од 1.700 руских монаха, 661 монах декларисао као именоборац, 517 као именославци, 360 монаха је избегло попис, а остали су се декларисали као неутрални. Током јуна месеца Архиепископ Никон је "водио преговоре" са именославцима и покушавао да их натера да се добровољно одрекну својих убеђења, али је доживео неуспех. 

Монаси, који су дошли на богослужење, окупили су се на балкону трећег спрата. Тако је неколико стотина људи на морској пучини одушевљено посматрало прве зраке излазећег сунца. Одједном, ужаснути монаси угледаше како испред Манастира пристају војни бродови... 

3. јула 1913. године доплови и пароброд "Херсон", специјално упућен да би се монаси могли да протерају са Свете Горе. Тако је руски конзул у Константинопољу Шебуњин, војницима ВИ чете 50-ог Белостокског пука наредио да бунтовнике заробе у јуришу. 

Активан отпор у храму пред иконом Мајке Божије монаси су пружили молитвом. 

Дакле, на Светој Гори 3. јула 1913. године догодила се права драма.

* * *

Навешћемо нека најупечтљивија сведочења према монографији Митрополита Илариона:

Голоруки монаси, који су вршили црквено богослужење, подвргнути су нечувеном мучењу. Војници су их цео сат времена из два шмрка без престанка, под најјачим млазом, поливали хладном изворском водом. Монаси су од јаких удара падали са многим повредама на лицима и телима. Да би на силу одводили монахе, поставили су два митраљеза. Међу војницима су изабрани добровољци, који са посебном радошћу воле да " бију монахе". На голоруке монахе су на крају бацили полупијане и демонизоване војнике по команди: "Удри их бајонетима и кундацима!". Тукли су их немилице!...Хватали су их за косе и ударали о земљу! На поду су их тукли и ногама. Бацали су их са трећег спрата низ мокре степенице!... Бродски лекар на "Херсону" је забележио да су 46 монаха имали ране од удараца, посекотина и убода бајонетима. Многи монаси су се без свести котрљали низ степенице, тако да су те монахе, који су били у несвести и оне, који су били убијени, одвлачили у просфорницу.

Те ноћи, како потврђују очевидци, сахрањена су четири убијена монаха.

* * *

Навешћемо још једно сведочење, које припада групи монаха-именославаца, који су дали исказ након изгнанаства са Свете Горе и доласка у Одесу:

- "Када је све било спремно за поливање водом и за напад, исповедницима приђе конзул Шебуњин са целом свитом, а командир пароброда "Доњец" повика на исповеднике: "Ђаволи, излазите добровољно, а ако не изађете, свиње једне, видећете шта ћу с вама да урадим. Ево, дајем вам пола сата времена".

Онда се зачу команда, и, из два пожарна шмрка под великим притиском монахе почеше да поливају хладном водом. Прво су једним шмрком воду поливали низ ходник, а другим низ степенице. Прскали су дуго и снажно, цео један сат и 5 минута. Међутим, монаси, штитећи своја лица светим иконама и крстовима, наставише да стоје непомично, иако су се целим телом тресли од хладноће. При томе су се стално молили Господу: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас! Пресвета Богородице, спаси нас! Свети великомучениче Пантелејмоне, моли Бога за нас! Свети Архистратиже Михаило, моли Бога за нас! Сви Свети, молите Бога за нас!"

Ево, са овог балкона са трећег спрата, монахе су у комплетним одеждама и мантијама бацали низ степенице све до приземља, где су их и даље тукли и одвлачили на пристаниште.

Увидевши да исповедници, помоћу Божијом, у трпљењу подносе поливање хладном водом, војници узеше гвоздене куке, мотке, жараче и сличне предмете. Онда почеше да ломе и да из руку монаха отимају Свете Иконе, крстове и царске портрете, бацајући их у блато и у воду и газећи их ногама. Онда тим кукама војници почеше да хватају монахе за главу, за врат, за ноге, за одећу, и да их обарају у ту прљаву воду. Кукама су их вукли и да би их укрцали на пароброд. Не задовољивши се тиме, војници под командом штабс-капетана Мунзова употребише и кундаке, па чак и бајонете.

* * *

Навешћемо такође сведочење јеросхимонаха Николаја (Иванова), који је детаљно описао све што се за време погрома у Пантелејмоновом манастиру дешавало њему лично:

-"У то време, 3. јула, када су у ходнику братију поливали хладном водом из пожарних шмркова, ја сам у комплетној одежди и у епитрахиљу, са иконом Мајке Божије у рукама, за време тог ужасног поливања стајао сасвим напред. Када смо сви већ били мокри, многи су већ били пали на под, али су и даље у рукама држали иконе и крстове, иако су све тако у мантијама лежали на поду у води. А онда на мене јурнуше два официра 50-ог Белостокског пука. Један се презивао Мунзов, а другог не знам. Они само што ме не задавише мојим епитрахиљем. Стргнувши са мене епитрахиљ, расу и схиму, бацише их на под у воду и почеше ногама да их газе.

Онда ми из руку истргоше икону Мајке Божије и иконом ме два пута јако ударише по глави, а онда почеше, опет иконом, да ме туку по целом телу. Падох на под у воду, а они, иако сам лежао на поду, наставише да ме туку. Тукли су ме толико да сам већ био полумртав, а онда ме поново бацише на под у воду, а свету икону Мајке Божије, разбијајући је на ситне делове, почеше ногама да газе. Војници, који су ту били, тукоше ме ногама и кундацима, а затим та два официра и још два војника, пошто ме попеше на степенице, снажно ме ударише о камени под и ја се онесвестих. Не могу да одредим време колико сам био у несвести. Када сам почео да долазим к свести, отворих очи, и осетих снажан бол од удараца, па како сам лежао у ходнику попречивши се, мене су војници газили ногама, а и преко мене су у просфорницу вукли убијене монахе. Ја сам тада приметио два мртва монаха. Затим ме један војник ухвати за ногу и поче да вуче по поду у просфорницу, где су смештали убијене монахе. Довукавши ме до просфорнице, војник примети да сам жив, баци моју ногу и упита ме:

- "Оче, зар си жив?"

- "Жив сам" - одговорих.

- "Онда се дижи!" - рече ми војник.

- "Не могу", - одговорих

Онда приђе други војник, подигоше ме на ноге и наредише да сам идем, али, ја нисам могао да ходам. Тада почеше да ме псују и да ми говоре вулгарне речи и тада ме један војник снажно удари кундаком по рамену. Ја падох и поново сам тако у несвести лежао на поду. Када сам поново почео да долазим к свести, схватио сам да су ме већ бацили доле у двориште код бибилиотеке. Дошавши мало к свести, са великом муком се дигох па посрћући и више пута падајући, сам изађох одатле и дођох до књиговезнице. Ту, налактивши се на сто, хтедох да се одмарим, покушавајући да што пре дођем к свести. Тада ме угледа монах Мојсије, игуманов кувар, који је војнике подстрекивао да туку монахе. На рамену му је била муниција официра Мунизова. Псујући ме и употребљавајући вулгарне речи, монах Мојсије ми притрча, извади из футроле бајонет и хтеде њиме да ме закоље, али један војник приђе, задржа руку убице, одгурну га од мене и повика: "Не смеш то да радиш!", и, спасе ме од смрти. Тај војник ме узе под руку и поведе ка осталим војницима, који су у два реда стајали поред храма светог Митрофана, и предавши ме њима рече им: "Одведите га доле". Два војника ме узеше под руку, поведоше низ степенице ка храму Успенија Мајке Божије. На пола степеништа оба војника ме ударише кундацима и гурнуше низ степенице, где се јако ударих од камену калдрму, и где сам без свести лежао, не знам колико времена. А када су ме четири војника носили из манастира, поред Светих Врата, када сам смогао снаге да отворим очи, видех конзула Шебуњина, који стајавши ту рече војницима: - "Носите тог ђавола на пристанише и водите га на пароброд "Херсон".

Како у својим изјавама описују именославци, "манастир се претворио у бојно поље ". Ходници су били пуни крви, по целом дворишту је било крви измешане са водом. У дворишту, које је поплочано каменом, на неким местима стајале су праве локве крви. Бродски лекар је сведочио да је четрдесет монаха по врату имало ране од бајонета, од посекотина, од убода, као и ране нанете кундацима.

Ето, какав је био тужан биланс атонске експедиције Архиепископа Никона и делегације дипломата, војника и официра, на чијем је челу он био. Уосталом, лично Никон није ни видео шта се све ту десило. Зна се да је за време погрома 3. јула, он мудро остао на броду "Доњец", предводећи часну мисију пред представницима државне власти.

После тога војници се упутише у Андрејевски скит.

Након завршене операције "чишћења" манастира Пантелејмона и Андрејевског скита, већи део руских монаха одведен је са Свете Горе... Грци, који су следећег дана дошли, затекли су локве крви и празан манастир. Они ће овом догађају дати назив РУСКО ЧУДО.

Пресвета Богородица се опрашта са Русима...

Научници покушавају да нас преваре и да овај догађај представе као чињеницу да је до тога дошло јер ти људи нису хтели да промене своја убеђења. Они нису имали никаква убеђења, већ - Живу Традицију. Несхватљиво је то, како једно погрешно учење може тј јерес може да захвати само монахе једне националности на простору где не живе само они.

Необјашњиво је како ти монаси осећају тај живи духовни Простор, у коме су духовно рођени, у коме су живели, и чији део су постали. То Живо Чудо монаси нису могли да мењају или да дају, као што риба не може да мења воду, јер, вода за рибу није само место где она плива, већ живи свет у коме риба може да дише, да гледа, да слуша, да учи и да испуњава оно за шта је природом предодређена...

Превод са руског: Танкосава Дамјановић