Светогорски типик за Велики петак

Царски часови

Уместо обичног будилника, звони се у велико звоно. Часови се служе исто као у навечерију Рождества Христовог. Треба знати да еклисијарх кади али не са воздухом, већ са ручним платном, у неким обитељима, чак, користи кацију без прапорака. Након изобразитељне отпуст, а трпезе нема.

Пази: Истога дана пре вечерње треба да је спреман сто за плаштаницу, такође, потребно је припремити и доста латица црвеног цвећа за украшавање плаштанице. У ове дане се такође припремају и просфоре за празник, као и артос од брашна са јелеосвећења. Такође се један број великих свећа украшава цвећем за празник, које ће бити подељене свима у храму. Потребно је набрати доста ловоровог лишћа за посипање по храму у ноћи Пасхе.

Света велика субота

Вечерња на Велики петак увече. Служба свете велике суботе, као и свака друга, започиње вечерњем, за које удара будилник сат раније него обично. У осми сат дана звони велико звоно дванаест удараца, коме претходе празнична била са звоника.

На почетку вечерње црквењаци пале свеће, односно фуније на свим висећим крстовима у храму. Такође, пале и све друге фуније и свеће на хоросу. На Господи возвах црквењак љуља хорос, а типикар, творећи поклоне, у мандији, под великим полијелејем, позива све свештеномонахе на вход. Свештеници, творећи поклон пред троном, одлазе у олтар и облаче црвене или златне одежде за вход. Вход се врши са Еванђељем. Затим чтец чита паримеје и Апостол. Еванђеље чита најстарији ђакон, као и обично. За време читања Еванђеља, еклисијарх узима икону Распећа и поставља на њено место на проскинитари, икону Скидање са крста или Полагање у гроб.

На Атону се не врши скидање Господа са крста, као што се врши у храмовима ван Свете Горе. У Протату и оним обитељима, где се износи Распеће уместо иконе, још за време часова Распеће се преноси са центра храма и поставља код проскинитарија. А када изнесу оци плаштаницу, онда поставе крст иза ње, све до уношења плаштанице.

Када отпочне јектенија „Рецимо сви...”, еклисијарх уноси у наос сто[1] на којем ће бити плаштаница и поставља га испод великог полијелеја, а на „Допунимо молитву...” поставља чирак са упаљеном свећом код северних двери. Канонарх улази у олтар и канонарише свештеницима који певају стиховње стихире наизменично по старешинству, почевши од игумана. При појању последње стихире, игуман износи са оцима плаштаницу, држећи је изнад својих глава, те обходе три круга око светог Престола и, потом, иду на северне двери. Испред свештеника иду ђакони кадећи. Плаштаница се три пута обноси око постоља, на које ће бити положена. Славу на стиховње пева лева певница, док оци и остали по чину се поклањају плаштаници, целивајући је. У Хиландару, за време изношења плаштанице звоне сва звона.

Докле год је плаштаница у храму, ђакони и свештеници на свим службама говоре јектеније и возгласе испред ње, а не у олтару или пред иконостасом.

У наставку се чита мало повечерије, на коме се пева канон Плач Мајке Божије. За време повечерија, еклисијарси постављају чираке и кандила око плаштанице, коју посипају латицама цвећа.

Ујутру (у нашим храмовима на Велики петак увече, попут бденија). За полуноћницу будилник и клепало, као и обично, док за почетак јутрења се звони у велико звоно.

За време певања „Свет је Господ Бог наш“, раздељују се свеће свима у храму, а игуман, свештеници и ђакони одлазе у олтар, облачећи се у златне одежде (епитрахиље и фелоне). У неким обитељима, црквењаци пале свеће на хоросу и малим полијелејима. Док се свештеници облаче, типикар додаје упаљену свећу неком од братије, те сви пале своје свеће. Потом, излазе оци појући тропаре похвале. Игуман са јеромонасима и ђаконима стаје у полукруг около плаштанице, док канонарх стаје крај проскинитарија. На сваки тропар похвале, који поју клирици по реду, од игумана до најмлађег ђакона, канонарх чита по један стих седамнаесте катизме. Стихове катизме могу изговарати и двојица канонараха, с тим што, у том случају, други канонарх стоји покрај престоне иконе Пресвете Богородице, лицем окренутим ка западу.

За време појања прве статије, игуман кади храм, идући између двојице ђакона, сви носе своје свеће. На другој статији кади следећи јеромонах по старешинству, а на трећој трећи. Након треће статије, свештеници поју тропаре по Непорочних и, потом, улазе у олтар.

На крају великог славословља, бива у литији обход око цркве са светом плаштаницом. Први у литији иде монах у мандији са клепалом. За њим иде један монах са крстом, двојица са литијским фењерима и двојица са рипидама. Потом, појци заједно на средини храма поју Славу на хвалитне стихире. И полако крећу у литију, а за њима иде игуман са свештеницима, носећи плаштаницу коју испред њих каде ђакони. За време литије звони мртвачко звоно, док је у Хиландару обичај да звоне сва звона.

На Светој Гори постоји обичај да се током изношења плаштанице из храма, на великом славословљу јутрења Велике суботе, поред надгробног Свети Боже, пева још и нарочиту стихиру петога гласа: Сунце сакрива своје зраке.

Двојица црквењака остају у храму да склоне сто, на коме је лежала плаштаница и да допуне кандила. У Хиландару, литија полази на Свети Боже великог славословља. После обхода око храма, плаштаница се уноси у припрату крај врата храмовних где је свештеници подижу још више изнад својих глава, како би сви, са својим свећама, провлачећи се испод плаштанице, ушли у храм. Један црквењак стоји са унутрашње стране врата и кади кацијом (ручно платно, не воздух) све који улазе, док их други који стоји прекопута кропи миришљавом водом (ружина вода). На Атону не постоји обичај, као што је по градским храмовима, да се возгласује на овом делу службе „Узвисите се врата...”.

Када сви уђу у храм, свештеници појући тропар „Благообразни Јосиф...”, уносе плаштаницу кроз царске двери у олтар и, носећи је три пута око светог Престола, полажу је на свети Престо[2] на речи тропара „положи”.

___________________________________________________

[1] Овај сто представља плочу помазања, а не свети Гроб, као што то многи погрешно мисле. На овом сточићу биће отпојане статије и обавиће се помазање плаштанице. Литијом плаштаницу преносимо са плоче помазања у олтар, у Гроб, на свети престо. Свети Престо у светогорским храмовима, и визуелно, личи на оно што у нашој помесној Цркви називамо Христовим Гробом, над плочом часне Трпезе уздиже се кувуклија, тј киворијум или ciborium како се назива на западу.

[2] У нашој помесној Цркви плаштаницу после литије опет враћају на сто изван олтара. Богослужбеног оправдања за такву праксу нема. То може једино бити снисхођење да плаштаницу могу још један дан целивати они, који нису стигли на време у свој храм.