недеља, 17. јануар 2021.

Данас славимо Преподобномученика Онуфрија Хиландарца


Свети преподобни мученик Онуфрије роди се у селу Габрову, у Трновској епархији, у Бугарској, од богатих и побожних родитеља. И отац овог дивног светитеља поста светогорски монах добивши име Данило. 

На светом крштењу он доби име Матеј. Када Матеј поодрасте, родитељи га дадоше v школу, у којој он показиваше велики успех.

Једном приликом Матеј скриви нешто, и родитељи га казнише. Но ова озбиљна родитељска казна изазва у његовом детињем уму мисао на одмазду, која је због његове детињске неразумности могла бити убитачна по њега самог. Тако једном, налазећи се у друштву Турака, а љут на своје родитеље због оне казне, изјави пред њима да жели примити мухамеданску веру. Ову детињску намеру своју он је могао лако остварити, да га родитељи не отеше из руку Мухамедових служитеља. Из тога се види да због вере и побожности родитеља љубав Небеског Оца не остави дечка који по неразумности својој изјави жељу да се одрекне хришћанске вере.

Када Матеј достиже пунолетство, опомену се он свога одречења, и због тога удаљи у Свету Гору Атонску и настани у манастиру Хилендару. Ту се он замонаши, добивши име Манасија, и прохођаше духовне подвиге будно и ревносно. После извесног времена он би, због свога врлинског и подвижничког живота, рукоположен за јерођакона. У овом свештеном звању Манасија прилагаше труд ка труду, подражавајући у врлинама подвижнике Христове, и на тај начин иђаше из силе у силу. Али, по учењу светих Отаца, уколико човек напредује у врлини, утолико се украшује смирењем, те му тада и најмањи греси изгледају велики, и он свим срцем тугује због њих, приносећи покајање. Тако и Манасија, напредујући у врлини и разгледајући сав свој пређашњи живот, стаде са ужасом гледати на свој пад, тојест на одречење од Христа, које му се догоди још у детињству, и које му од тога времена бејаше као неки тајни изобличитељ у души. Осим тога и срце његово немаше мира због Спаситељевих речи у божанском Еванђељу: "Који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима; а ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мат. 10, 32-33)".

Имајући стално у памети ове свештене речи, Манасија туговаше, и сва му душа беше обузета страхом. А шта, мишљаше он, ако ја за своје одречење не родим родове достојне покајања, па се у дан Великога Суда Христос одрекне мене пред Оцем Небеским као што се ја одрекох Њега пред људима? Срце његово не беше спокојно; у њему не цароваше онај радосни мир, који се од свемилосрдног Бога шаље подвижницима на поткрепљење и утеху. Стога му подвизи, које је обављао, изгледаху сасвим недовољни, да би га очистили од дубоког пада и умилостивили Бога. При томе душом му је кружила мисао, да он срце своје може помиририти са небеским Творцем једино ако Господа Христа буде исповедио пред невернима. Стога се он реши да за своје одречење од Христа исповеди Њега пред Турцима, проливши крв своју, и на тај начин очисти себе од пада и помири себе са Богом.

Ова света и мучна намера није га напуштала дан и ноћ. Ипак, немајући поверење у себе, он је усрдно и смирено молио Бога да му открије, да ли је то угодно Њему (ср. Рм. 12, 2). И, ако My je његова жеља угодна, онда нека је учини непоколебљивом, и нека благодаћу Својом укрепи да јуначки исповеди веру хришћанску пред непријатељима Христовим и мученички сконча. Но пошто су, по речима Светога Писма, "помисли смртних бојажљиве и намере њихове погрешиве" (Прем. Сол. 9, 14), то се и Манасија не одлучи да ступи у велики подвиг мучеништва док не добије савет од опитних отаца. Стога он са смирењем и кротошћу откри своју жељу духовним старцима и замоли их за благоразумни савет. Старци му посаветоваше да добро размисли о својој намери, и да се не одлучи на тако страшан подвиг док не упозна своје моћи.

Савет опитних мужева Манасија прими са радошћу па се стаде још више подвизавати у посту, бдењу, молитви и трудовима. При томе жеља да пострада за Христа не само се није хладила у његовом срцу него се све јаче разгоревала, нарочито када дознаде за недавно страдање нових преподобномученика: Јевтимија, Игњатија и Акакија. Сазнавши да су се ови свети мученици, припремајући се за подвиг мучеништва, користили саветима и руководством духовника Никифора, он оде к њему у Претечин скит. И тамо пред опитним духовним Никифором он чистосрдачно изложи своју намеру, и замоли да га прими у своју келију и спреми за мученички подвиг, као што је то урадио са Јевтимијем, Игњатијем и Акакијем. Пристајем, чедо, рече му умиљато духовник Никифор, али само под условом, да нико од страних људи не зна о твојој намери да пострадаш за Христа, и да све време свога припремања на мучеништво ти проводиш тако као да се већ налазиш у страдањима за Христа пред жестоким мучитељима.

Пристајем, свети оче, с радошћу одговори блажени. И тако, постигавши што је желео: бити ученик опитног мужа, - Манасија се врати у свој манастир, распореди своје ствари и новац, од којих један део раздаде као милостињу, а други остави манастиру с тим да манастир храни његовог рођеног оца, који је у то време живео заједно с њим у манастиру Хиландару као пострижени монах Данило.

После тога, под видом тога као да хоће да иде у Јерусалим ради поклоњења светим местима, он се сакри од свију и дође к духовнику Никифору. Овај с очинском љубављу прими блаженога и смести га у засебну келију. При томе му нареди, да нема никакве везе ни с ким, и да се сам насамо моли Богу. Закључавши се у тесној и мрачној келији, Манасија се стаде подвизавати у трајном бдењу и молитви. При томе он је тело своје укроћавао земним поклонима, које је у току двадесет и четири сата правио по 3500, и безбројним појасним поклонима. Молитва са сузама се такорећи сроди с њим: он ју је стално имао у устима и у уму. И на тај начин блажени подвижник у овој тесној келији, слично злату, прекаљивао је себе у трпљењу и јунаштву. А за поткрепљење тела употребљавао је као храну хлеб са водом, и то сваког другог дана, а понекад сваког трећег. Варену пак храну за све време јео је понекад само суботом и недељом.

Након четири месеца у његовој души, већ очишћеној и горећој пламеном љубављу према сладчајшем Исусу, јави се решеност да ступи на давножељени подвиг: пострадати за православну веру и примити мученичку кончину. У то време старац Никифор га постриже у велики анђелски образ са именом Онуфрије. И би решено од стране духовника и других стараца да га упуте на острво Хиос, да тамо прими мученички подвиг. И тако, испраћен заједничким молитвама и благословима, храбри војник Христов Онуфрије напусти Свету Гору Атонску, праћен оним истим иноком Григоријем који је пре тога с љубављу пратио три мученика Христова: Јевтимија, Игњатија и Акакија.

Кренуше на пут они, штићени промислом Божјим, ускоро стигоше срећно у Хиос. Ту они отседоше у дому код једног хришћанина, где у засебној соби проведоше седам дана у посту, бдењу и молитви, поткрепљујући душу своју честим причешћивањем Светим Тајнама Христовим. И наоружавши се на тај начин у сва духовна оружја, Онуфрије се реши да у идући петак, као дан спасоносних страдања Господа нашег Исуса Христа, изађе у борбу против духа зла и пролије крв своју за Исуса Христа. A једне, од проведених у молитви, ноћи блажени Онуфрије, изнурен, приседе да одахне, и ухвати га лак и танан сан. У том сну он виде где пред њим стоји лик архијереја, свештеника и војника, који му рекоше: "Устани и иди к Цару који хоће да те види". - "Због чега, одговори им блажени бојажљиво, Цар жели да види мене, и шта му требам ја, ништавни човек? Преклињем вас, оставите ме". - "Немогуће је, рекоше му на то небески посетиоци, устани и хајде за нама". Онуфрије устаде и пође за овим светлоносним мужевима. Потом дођоше они на неко отворено и пространо место; оно беше све заливено необичном светлошћу; и ту, на прекрасном и као од сунчаних зракова начињеном престолу, сеђаше у блеску и сјају Цар, коме блажени Онуфрије приђе и поклони се до земље. У то време Цар се обрати присутнима, и показујући руком на једно светло место рече: "Ено за њега је већ готова обитељ".

При овим речима Онуфрија напусти танани сан, и он се пробуди, осећајући у срцу свом небеску радост. Прославивши Бога који га утеши чудесним виђењем, он се у молитви својој усрдно обрати и светом Василију Великом, пошто то беше ноћ његовог празника, да и он својим богопријатним молитвама посредује за њега пред престолом Божјим. Но велика туга обузе срце његово када он идуће ноћи већ не осећаше ту небеску радост, и место ње наиђе страх и трепет, те се он стаде плашити нечег. Видећи себе у таквом стању, он се са сузама обрати старцу Григорију: Оче, божанствени огањ, који загреваше срце моје, угасну! Због чега се ја кукавац лиших те утехе? - Због гордости, одговори му Григорије, јер ти уобрази у себи нешто велико. Ето, зато се сакри од тебе благодат Божја. - Тешко мени беднику. рече Онуфрије, ридајући и јецајући. Каквог се драгоценог дара лиших! Шта ће сада рећи свети оци и братија атонски? Уместо да чују о новом мученику и обрадују се моме спасењу, они ће чути о мом поновном одречењу од Христа. Тешко мени грешноме! тешко мени несрећноме!

Исплакавши свој бол, он припаде к ногама Григоријевим и лежећи крај његових ногу, кораше себе што не могаде сачувати божанствену утеху. Затим стаде на молитву, и дотле се мољаше пред Срцезналцем док поново не осети у срцу свом ону топлоту која га беше напустила. Осећајући у себи душевни мир, он се детињски простодушно, са сузама радосницама у очима, обрати Григорију рекавши: "Оче, благословен Бог! мени је сада опет добро".

Сутрадан изјутра Григорије из предострожности обрати пажњу на то, да Онуфрије поново не западне у духовну гордост, јер су лукавства злобнога врага силна, и он као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Нарочито се он окомљује на оне који храбро одбијају све његове нападе. Древна злоба не дрема и готова је да наведе олује својих лукавстава, само ако код подвижника Христовог пронађе и најмању слабост. Стога опитни старац Григорије, да би смирио све помисли Онуфријеве, и да се Онуфрије не би уздао у себе, нареди му да од свих што су у том дому иште молитве за себе падајући им пред ноге и целивајући им ноге. После тога, тог истог дана блажени Онуфрије се закључа у цркви, и стаде се с јауком молити, изливајући пред Срцезналцем бол своје тужне душе.

Чујући Онуфрија где се моли са јауком, Григорије му овога пута не забрани да јавно излива своју тугу пред Оцем небеским, јер виде да његова гласна молитва излажаше из срца, загрејаног божанском топлином. А када блажени заврши своју молитву, Григорије му из предострожности примети говорећи: Зар ти ниси чуо шта каже Господ у Еванђељу: "да не зна левица твоја што чини десница твоја" (Мт. 6, 3). Због чега се ти то хвасташ и молиш гласно? Разуме се, због тога да би те сви чули и хвалили. Несретниче! опет си пао у гордост и упропастио труд свој. Опет те духовна гордост ослепи!

Слушајући од старца Григорија ове речи, блажени му кротко одговори: Сагреших, оче! прости ми и помоли се за мене Богу, да ме Он избави од замки ђавољих. - Међутим, опитни Григорије, видећи дубоко смирење Онуфријево, радоваше се у души за њега, а изружи га ради тога, да би блаженога водио к подвигу мучеништва путем смирења и на тај начин сатро свезлобног и гордог ђавола. Циљ би постигнут, и сада Григорије стаде спремати блаженога да прими страдања за исповедање имена Христова. Сву ноћ они проведоше заједно на молитви. Потом, причестивши се Светим Тајнама Христовим, Григорије обуче Онуфрија у световно одело (коса и брада беху му обријани још с вечери), и чим стаде свитати отпусти га са жељом да срећно изврши мученички подвиг.

Путем блажени Онуфрије се срете са једним хришћанином, и у разговору с њим, видећи да је добронамеран, он му откри своју жељу: да жели пострадати за Христа. Добри Хришћанин се обрадова, али му примети да му је одело потпуно турско, само му недостају црвене ципеле, које у оваквом случају мора имати. И он му купи такве ципеле. Затим одоше у храм Пресвете Богородице, зване Обрадована, па у храм свете Матроне Хиоградске, где отслужише молепствије Царици Небеској, молећи од Богомајке поткрепљење и помоћ.

Одатле Онуфрије крену у Мехкеме (= Виши суд). Дошавши у Мехкеме, он упита послужитеља, може ли да види претседника. - Шта ће ти он? одговори послужитељ. - Имам да изјавим жалбу пред њим. - А имаш ли зато одобрење од нижег суда? упита послужитељ. - Немам одговори збуњено Онуфрије. - У таквом случају не можеш видети претседника, одговори му послужитељ грубо.

He постигавши циљ, Онуфрије се са тугом врати назад дому оног доброг хришћанина који му купи ципеле. Но овај га добронамерни хришћанин успокоји и посаветова му да поново иде у Мехкеме, и да се тамо никоме не пријављује, него да просто подигне завесу која дели молиоце и судије, и тако уђе где судије заседају.

Онуфрије поступи по савету доброга хришћанина, уђе у судницу и обрати се судијама следећим речима; Пре петнаест година ја на овом месту задобих опасну рану, и од тога времена обиђох разне градове и лекаре, али не добих исцељење. И сви они, као по неком договору, говорили су ми, да моју рану не може нико излечити сем оно место где сам рану задобио. Стога ја поново дођох овамо, да рану своју потпуно излечим. - А каква је твоја рана, упита га кадија (= судија), и шта ти управо желиш да добијеш од нас? - Рана је моја, одговори мученик, ове врсте: још као дечко ја се по неразумности својој одрекох хришћанске вере пред вашим муслиманима. Али никад нисам следовао муслиманској вери, већ сам свагда био истински хришћанин и испуњавао све хришћанске обреде. Но кад постадох пунолетан, мени тек тада пуче пред очима јасно као дан мој пад, који и сматрам за дубоку рану у мојој души. После тога обиђох многа света места да бих себе излечио покајањем, али се мисли моје не успокојише, нити срце моје досада нађе покоја. Стога проклињем вашу веру са вашим лажним пророком Мухамедом, и смело изјављујем пред вама да сам хришћанин. - Говорећи, то он баци према њима са своје главе зелену чалму, чији један крај паде на лице кадији а други на лице муфтији.

Судије се зачудише таквој смелости једног хришћанина. И један од њих стаде са гневом говорити светоме: Шта то, несретниче, радиш? Подигни и поново стави себи на главу ову свету ствар. - А мученик, осмехнувши се, стаде ружити све њихове ствари, које они називају светима, па и саму веру њихову са свима њеним обредима.

Чујући хулу на своју веру, судије бесно повикаше: "Смрт овоме човеку!" и наредише да га у тамницу вргну и ноге му метну у кладе. Када свети мученик би уведен у мрачни затвор, нађе тамо у ланцима неке хришћане, који га са саучешћем распитиваху за његово име и отаџбину. Али, страдалник Христов, да не би дао повод за подозрење, не каза им да је монах, већ само да је из Трнова, и да му је име Матеј. Но светитељ не остаде дуго у тамници, јер судије га тог истог дана осудише на смрт. И када светог сужња изведоше из тамнице пред судије, они га питаху шта он мисли о себи. И када видеше да је храбри страдалник непоколебљив у своме вероисповедању, наредише да му се глава одруби а тело са одећом баци у море.

После тога поведоше светог Онуфрија на извршење смртне казне. Дошавши на место на коме је недавно био обезглављен нови преподобномученик Марк, Онуфрије преклони колена и би ножем заклан по грлу као кротко јагње, а његова чиста и непорочна душа одлете у небеске обитељи четвртог јануара 1818 године, у петак у три сата по подне, када блаженом Онуфрију беше 32 године.

Тако се заврши дивни подвиг светог страдалника Онуфрија, који је он тако дуго чекао, ради помирења себе са сладчајшим Исусом, за Кога он проли своју крв, те на тај начин опра себе од оне мрље која му је душу мучила. Тек се тиме излечи она смртна рана, о којој преподобномученик говораше пред турским судијама.

После извршења смртне казне, свете мошти мученикове бише стрпане у врећу, у другу врећу би убачена она земља на којој су лежале мошти, да хришћани не би узели ништа ради освећења, па обе вреће утоварише у чамац, одвезоше на морску пучину и тамо бацише у море. Шта се десило са светим моштима после бацања у море, за нас је остала тајна. Само знамо да их је Онај, за Кога је свети мученик пострадао, сачувао читаве и у таласима морским, јер се у Светом Писму каже: "Чува Господ све кости њихове, и ниједна се од њих неће сломити" (Псал. 33, 21), и да се он удостојио добити од Христа Бога мученички венац што Га је исповедио пред мухамеданцима.

Молитвама светог преподобномученика Онуфрија, Христе Боже, удостоји и нас да добијемо хришћанску кончину и небеско царство, које си од постанка света уготовио Својим следбеницима. Амин.

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.