Чех Сава Хиландарац (+14.1.1912.)

Хиландар, древна колевка српске духовности и културе изродила је плејаду врло познатих личности који су оставили трага. Њихов траг је видљив на сваком кораку ове светиње али велику жртву подносе и обични монаси који су пали у заборав али свакако су оставили свој камен у темељу овог Светог места. Сава Хиландарац рођен као Славибор Бројер у Чешком месту Кутна Хора, родио се 8. јула 1837. године у имућној породици немачког порекла. У својим аутобиографским списима наводи да се у породици причало немачки али да га је брзо обухватила идеја пансловенизма тако да је чешки језик свакодневно усавршавао. 

Занимљива судбина овог човека почиње већ у Чешкој где је завршио средњу пољопривредну школу у Либверду, након чега ради на неколико различитих имања где усавршава стечено знање. 1858. године на мајчину препоруку одлази код свога ујака у село Униатич код Дрогобича у данашњој Украјини. У овом крају дубље се упознаје са словенским језицима као и са локалним фолклором. 1861. године враћа се за Чешку и вођен филанотропијом и идејом о вегетаријанству оснива колонију са петоро усвојене деце. Вегетаријанство је усмерило пут његовог живота. Наводи да се у његовом дому током детињства повремено јело месо али да је осећао благу одбојност према њему те да је на крају тотално престао да га конзумира. У неку руку живео је аксетски тип живота избегавајући и алкохолне напитке, кафу, цигарете. 

Филанотропија или чобекољубље обузело је његову мисао након повратка из Украјине за Чешку 1861. где је одлучио да усвоји неколико детета и да их васпитава по одређеним правилима. Та правила сводила су се на рано устајање, свакодневно учење и усавршавање занања, поподне сви су одлазили на различите занате, јело се скромно два пута дневно. Сваком појединцу његове колоније даривао је максимум своје позорности чиме их је припремао на живот који следи. 

Са својом усвојеном децом променио је неколико места у Чешкој али трајни мир није успео да пронађе. У једном тренутку напуштају га двојица усвојених дечака, што га је дубоко разочарало и тражио је разлог за такве поступке, умало је и одустао од идеје одгајања усвојене деце али на крају је усвојио још двојицу четворогодишњака. 

У сваком случају његова идеја о оснивању оваквих колонија није наишла на разумевање код тада већинско конзервативног чешког становништва, то као и рана смрт његовог оца након чега је дошло до банкрота његове породице, навело га је да са тројицом своје усвојене деце напусти Чешку. Првобитно у плановима му је била Хрватска и далматинска острва али познајући неке људе одлучио се за новоформирану краљевину Србију, тада већ ослобођену земљу. 1878. дошао је у Костолац код свог пријатеља господина Вштетечке планирајући да се ту трајно настани али место га није држало, разболео се од маларије и одлучује да се сели даље на југ. Следеће одредиште било је Лесковац. Села у близини Лесковца била су опустела услед масовног исељавања Албанаца тако да је земље било на претек. Прве информацијаме о православљу , Славибор као рођени католик, добија у Нишу од тадашњег Архимандритра Василија који је га је полако уводио у православље. Априла 1881. године Славибор прелази у православље у цркви Свете Параскеве у селу Рударе код Лесковца. Том приликом добија информације о Светој Гори, њиховом начину живота који је баш одговарао његовим представама и одлучује да са свом тројицом синова отпутује на Атос. 

3.6.1881. искрцали су се на обале Свете Горе код манастира Ватопед. Занимњиви и вредни Чеси привукли су пажњу њихових монаха, који су их убеђивали да остану код њих и да је манастир Хиландар сиромашан али нису се дали поколебати и са препоруком Архимандрита Василија долазе следећег дана у Хиландар. 

Важно је напоменути да тадашњи Хиландар је био већински бугарски манастир, чак штавише Славибор тада већ Сава, наводи у својим списима да је 1883. у манастиру живео само један српски монах који су бугарски монаси покушали да истерају на све могуће начине. Разлог за бугарску преваласт налазимо у тадашњем тешком стању Србије , која је након два српска устанка била сурово кажњавана од Турске надвладе тако да се мало ко усудио да напусти Србију. 

У Хиландару Славибора и његову децу чека изненађење, очекивајући лагодан живот наишао је на сумњичаве бугарске монахе који су их максимално саботирали мислећи притом да су шпијуни српске владе. Манастир је обрео у дуговима и живело се веома сиромашно. Српско бугарско питање није ни било на видику да се реши. 

Најтеже је Славибору пало раздвајање од своје деце који су били придељени манастирским старцима на помоћи. У својим списима наводи “Дошао је тренутак да морам да се одвојим од својих синова, знали смо, да ћемо живети под истим кровом, али мене је тај растанак силно погодио у срце тако да сам почео да плачем, сузе су ишле по мојим образима и олакшавале моју бол”. 

Надајући се да ће добити послушање које њему идеално одговара опет пада у искушење и добија посао млинара. Високо интелектуални Славибор изборио се и са овим проблемом и верно је испуњавао своје задатке. Преиспитујући свој дотадашњи живот одлучује да га посвети Богу чиме је резултирало његово монашење 9ог на 10и април 1883. када узима духовно име Сава по нашем Светом Сави. Што се тиче избора имена наводи у својим списима анегдоту да је првобитно хтео да се зове Прокоп, по преподобном Прокопију Сазавском али од те идеје је одустао зато што грчка верзија тог имена је Прокопиј, садржи чешки пејоратив “пиј” што се односи на мушки полни орган. 

Није био задовољан изгледом своје келије, опрема је по својој жељи где осталим монасима представља свој столарски занат. Својим изванредним радовима задивио је све тако да је неколико наредних година радио као столар чиме је израдио неборјано много манастирског намештаја који је и дан данас у употреби. 

Након неколико година замонашили су се и његови синови добивши имена Данило, Панкратије и Антим. 

Сава са синовима

1887. посећује Чешку, након које у повратку посећује своју сестру у Кијеву. Тамо добија понуду да остане у источној Украјини и организује први чешки православни манастир чији би он био игуман. Нашао се у недоумици, правдајући се чињеницом да без своје деце не иде нигде, вратио се у манастир где им је саопштио ту понуду коју су сви једногласно одбили. 

Напунивши 50 година одлучује се та тражи молбу за друго послушање и добија посао арсанџије. Арсана или манастирска лука се тада налазила око пола сата хода од манастира на северној обали Атоса. Тамо је по његовим речима уживао задубљен у морске дубине и далеки хоризонт. Наводи да у манастир је ишао недељом и празницима када је и облачио мантију. Повремено је пливао у мору, што је на Светој Гори забрањено, при чему му је увек, из непознатог разлога, отекла лева страна лица. Као велики љубитељ пољопривреде садио је воће и поврће и све уредно записивао. На месту арсанџије остао је 6 година након чега је затражио премештај. Његова давна жеља је била да се постане библиотекар и притом несређена манастирска библиотека га је изузетно привлачила. На ту његову идеју наишао је на отпор тадашњих монаха, који су тврдили да нема потребе за сређивањем библиотеке чиме би се повећао број научника и знатижељаца који би били на манастирском трошку. Време је било његов савезник и након смрти неколико чланова Сабора стараца добија дозволу и кључеве библиотеке. И даље сумњичави Бугари додељују му и надзорника који га је следовао неко време. 

Манастирска библиотека била је у расулу. Хрпе књига биле су неравномерно свуда распоређење у којима су уточиште нашла легла мишева. Дуготрпан посао чекао је Саву али са огромном жељом и љубављу успева да среди целу библиотеку. Сортирао је књиге по разлиичитим језицима и старости, све је подвезао, направио полице и уредио. У заосталим књигама открио је и Мирославњево јевањђеље најстарији ћирилични документ неизмерне вредности. Након неколико година, спокојно је могао да се посвети свом литерарном умећу. Помало шаљиво наводи “Редом који сам завео у библиотеци једино нису задовољни старији становници те просторије, тј. мишеви”. 

Уочивши труд и залагање Сава бива награђен орденом Светог Саве III реда приликом посете Краља Александра Обреновића манастиру 1896. године. Том приликом из библиотеке Сава је изнео Мирослављево јеванђеље које је манастир поклонио краљу. Краљева посета умногоме је олакшала даљу историју манастира. Отплативши манастирске дугове и обавезујући се да ће се из Србије повећати број свештенства који долази у манастир , манастир је дочекао спору правду и полако прелазио у српске руке. 

Шта се притом збивало са Савом? Задовољан и даље је водио библиотеку и посветио се писању. Написао је ,,Историју манастира Хиландар,, ,,Типкарницу Светог Саве у Кареји,, издао каталог манастирске библиотеке, објавио неколицину текстова за најразличитије чешке часописе као и мноштво затим неистражених текстова који чекају на обраду у манастирском архиву. 

Осим писањем бавио се ботаником. Скупљао је биљке за хербаријум и скупио преко 1200 најразличитијих примерака који је касније поклонио школи у Београду. 

Свој животни пут завршио је у 74ој години живота преминувши у манастиру Хиландар 14.1.1912. 

Живот и дело овог монаха никога не остављају равнодушним. Словенска крв, љубав и жеља за спасењем и миром водили су овог великог човека током целог живота. Сачувао је од заборава непроцењиве списе, чиме је донекле и нас сачувао. Његов живот може послужити као пример свима који чезну за истинском и правом љубави пуној одрицања али са пуно вере који је завршио онако како је и сам желео, да се његов глас далеко чује а чује се и данас више од сто година након његове смрти.

Данијел Живковић,

Масариков универзитет у Брну, Чешка република