Ако свештеник не осећа до којих се граница може простирати његова власт да „веже и реши“, и почиње пастви да диктира услове под којим они треба да иду у цркву, исповедају се и причешћују, почиње да се меша у њихов лични живот, онда слична умешаност може довести до распада породице. Прекомерна упорност свештеника и његови превелики захтеви према парохијанима често доводе до тога да људи напуштају парохију, а често и Цркву уопште. Зато сваки парохијски свештеник треба да се сети да су његова духовна деца и сва његова паства слободни људи, да им је Господ дао живот и слободу да га организују. Свакако, сваком парохијану је потребан савет духовника, али не требада постоји ропско, беспоговорно потчињење пастиру. Парохијани треба да схвате да ниједном духовнику Црква није дала право да им отима слободу коју им је даровао сам
Господ.
из књиге: ”Ви сте светлост свету”
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.