Сећања из Ивиронског скита архимандрита Василија проигумана Ивирона

– Колико имаш година? 

– Двадесет и пет.

– Гвожђе се кује док је вруће. Или се жени, као што Црква благосиља, или долази овамо да будеш добар калуђер, а не као ја, видиш, спавам на ногама, као мула. И ма шта да учиниш, буди добар човек, буди истинит. Стисну ми руку, пусти је, и сузних очију пође узбрдо стазом, десно ка келији Светих Архангела, у којој је живео. То је био мој први разговор у Ивиронском скиту, августа 1961-е, са о. Евменијем, док сам ишао ка колиби Светог Антонија. У колиби Светог Антонија сам затекао старца Гаврила. Изашли смо на терасу и сели. Налазили смо се у срцу велике увале, окружени зараслим литицама. У једном тренутку, са изненађењем пуним радости, старац рече: „Шта сам учинио, да ме Бог доведе у рај? Гле, живот свој у букету проводимо“! Када сам, после четири године, августа 1965-е, дошао са намером да останем у скиту, о. Евменије и о. Гаврило су већ били прешли у други живот. Али, нашао сам живу истину речи њихових. Схватио сам да је о. Евменије, живећи у Ивиронском скиту, у коме има нечег ис- тинитог и рајског, нашао и уважио вредност става: бити истинит. Ивиронски Скит је био сиромашан, али богат истином својом. Сведочио је и био безметежан. Никога није изазивао, попут смиреног човека, који нема никакву помисао о себи самом. Беше то острвце непатворености, заборављено у ували, на пола сата хода изнад манастира Ивирона, и исто толико испод колибе Преподобног Гаврила, који се показао достојним да пође по мору и прихвати икону Богородице Портаитисе (=Вратарке). Живећи на овом месту, убрзо увиђаш природну благодат и духовну топлину, коју је житељима скита пружила благоплодност области: богомајчинска љубав Портаитисе, особити благослов преподобних мученика из Скита: Јакова, Јакова, Дионисија, Ефтимија, Акакија, Игнатија, Прокопија и Онуфрија; и широкогруда подршка Стараца (=Игумана) Иверског манастира.

Скит из 1965-е, изгледа да се није разликовао од Скита из 1865-е. Скоро да је сав алат и кућни прибор био ручно прављен. Монаси су радили сопственим рукама. Уређење Скита није допуштало монасима да имају теглећу стоку. Уколико није било могуће да се нешто на леђима пренесе, било је Манастирске стоке, или стоке од радника, који су живели у близини манастира. Колибе у Скиту су биле зидане од камена и земље. Кровови од расцепљених плоча, које је требало крпити сваког лета, да не би зими пропуштале воду. Тањири и канте за воду и вино у Католикону били су земљани. Монаси су обрађивали баште старим ашовима. Дрва су секли се- киром. Воду су преносили дрвеним кофама, направљеним од дугих и уских кестенових стабала. Почетком лета требало је сваког дана ићи до извора и из корита вадити нападало лишће, које је спречавало воду да дође. Баште су ђубрили хумусом из околних шума. Свака колиба је имала своје летње баштенске плодове и годишње уље. У већини колиба је било монаха. Неке од њих су имале дуго, непрекинуто предање, са старим иконама, фотографијама ранијих стараца, књигама старе штампе и рукописима. Таква је била колиба Светог Антонија, у којој је живео отац Григорије; Светих Апостола, у којој је живео отац Нил, и Светих Преподобномученика Игнатија, Ефтимија и Акакија, у којој је живео старац Јаков. Када је старац Јаков говорио: „То пише у рукопису“, било је као да цитира неки неоспориви ауторитет. Неколико колиба је било празно. Неке су биле у рушевинама. Али, све су биле свете и скромне. Говориле су о животу који пролази, и о утехи која остаје. Попут кестења и трешања, које су у скиту, без ђубрива и препарата, добро рађале, тако су се и монаси, једноставни и природни, хранили предањем светог Места. Већина њих су дошли у Скит још као деца. Сећања из детињства била су им везана за скит. Њихове врлине и особењаштва беху детиња. Били су саздани и оформљени животом у Скиту. Свој грчки језик – стари и нови – научили су читајући Псалтир и Житија Светих. Живот њихов је био саживљавање са Светима и са творевином. Појање о. Андреја подсећало ме је на тужно свирање ветра у кестеновој шуми. Када су звона звонила, шакали су одговарали урликањем из шуме. Када је старац Митрофан копао, разговарао је са птицама и дрвећем. „Да, да“, викао је по кад–кад гласно, ударајући мотиком купину која му је хватала мантију: „Ти си као јеврејски трговац, не пушташ ме да одем“. Други пут, опет, чуло се како дочекује неког посетиоца: „Добро си дошао! Хајде, добри Јоване“. Погледао сам кроз прозор, да видим посетиоца, а старац Митрофан је настављао: „Хајде, дођи да поједеш црве“. Разговарао је са црвендаћем (птицом) и звао га у поље, које тек што беше окопао. Скит је имао духовну широкогрудост, која је љубила доброту са смирењем. Једном приликом дође старац Митрофан у колибу и рече ми: „Како си, оче Василије? Да ли живопишеш? Ето, и ја мотиком живопишем земљу“. Земља у скиту беше доброобрађена (живописана) мотиком, а душе простих монаха окопане трудом и трпљењем њиховим. Отац Андреј је своје детињство провео у скиту. Скоро да је био неписмен. Музички се није образовао, али је имао изоштрен слух и танану душу. Као сунђер је упио гласове и мелос старих појаца. Појање је научио по слуху, не правећи ни једну грешку, као што дете правилно учи матерњи језик, без учења граматике и синтаксе. Године су пролазиле. Зуби су почели да му испадају. Гутао је фразе и речи тропара. Али, никада није испадао из гласа (утврђене мелодије), неокрњено очувавајући ток времена. Слушао би га са задовољством, увек дешифрујући речи стихире, као што са задовољством читаш краснописни рукопис, или литургијску књигу, нагрижену зубом времена. Појање о. Андреја ти је преносило нешто од климе великих учитеља појања, и од плача малог детета. Уливао ти је спокојство које примају свише они који су храбро претрпели бол. Благодат и истина који су били присутни у скиту (и чинили да читав простор говори: колибе, поплочане стазе, камени зидови, зарасли кровови) изливали су се од благодати и истине Саборне Цркве – која је одисала чистотом и миомирисом светих моштију – и богослужења у њему. Сећам се теме о којој се у свету много расправљало: да ли треба молитве на Литургији читати тајно, или гласно. Проблем је био у томе што су неки служили тако да се од молитава не би чуло ништа, осим возглашаваног краја, док су молитве вероватно претходно биле прочитане, а други су гласно читали молитве, али са толиком дозом сентименталности, да је то било неподношљиво слушати. У скиту су дали најбоље решење, јер им проблем није био познат. Свештенослужитељи из скита су служили дуго година. Свештенослужење је било дело, радост и плата њиховог живота. Читали су молитве онде где им је било место у Литургији, без тежње да ти пренесу идеје – нису знали шта то значи – и без страха да их можда нећеш чути. Изговарали су их без претварања, молећи се. Изговарали су их, светотајински вапијући пред Богом. И појци су појали прикладним мелосом и ритмом, који је давао свештенику могућност и лакоћу да служи без журбе или прекида. Нико никоме није сметао. Сви су помагали све. Истина молитве је била:унутрашње и спољашње спокојство, ритам свештенодејства, кристал- на прозирност и непатворени етос у читавом опхођењу, појању, читању, које је оно неприступно чинило опипљивим, детињатост сједињену са свештенодостојношћу, божанско са човечанским, торжествујућу Цркву саслужујућу са воинствујућом. Схватао си речи Господње, да треба да постанеш дете, да би ушао у Царство Небеско. Налазио си се у светој игри деце Царства, и стојао непокретан, да им не би засметао. Треба да будеш луд, да би постао мудар. Желиш да се приближиш ономе што је неприступно, да видиш невидљиво, да спознаш надумно. И осећаш да је Господ, који бива препознат у Светој Литургији, оваплоћена Истина, која се не претвара да ти говори неизрециве ствари – будући да јесу неизрециве – поигравајући се са тобом. Нити остаје равнодушан према твојој истинској чежњи за познањем и виђењем онога што те надилази. Али Он, „који је Бог неизрецивих и невидљивих тајни, у коме су сакривене ризнице мудрости и познања“, одазива се на молбу и испуњава твоју чежњу. Оно што је неизрециво безгласно се говори, Истина се цела објављује, док остаје цела сакривена у божанској тајности. Ход ка несазнајном знању се не завршава. Пасха – прелазак ка светлости – велика је и свештена. То што је Света Литургија давала скиту – рекао бих неизрециви миомирис и мистични вапај – не постиже се техничким саветима – да изговараш молитве гласно, или тишим гласом – нити је могуће пренети га писаном речју. Велике и свештене ствари се одржавају и преносе са колена на колено без напора. Пресвета Владичица Богородица, „која је без напора носила“ Христа, чини да смирени монаси без напора преносе надумне и надчулне тајне живота и спасења нашега, благодаћу Духа. Господ свагда „погледа на молитву смирених“. Стога, када би пратио њихове Литургије, учествовао би у тајни будућег живота, напајао би се добровољно као жедна земља кише. Када би служио уз њихово појање, осећао би да си заиста окружен духовима служећим, који бивају послати да саслужују. Осећао би се као барка на отвореном мору, на коју наилази добар ветар и одводи је право до циља. Био је то дар Духа, служити и живети заједно са њима у скиту.

Врхунац мојих изненађења и дивљења у скиту беше прва Велика Седмица, нешто што је уобичајено за једног светогорца, али не и за некога ко долази из света. Када смо у Великој Седмици појали: „Се Жених грјадет в по- луношчи (Ево, Женик долази у поноћи)“, били смо доследни, заиста је била поноћ. Такође, када смо говорили: „Допунимо вечерњу – или јутарњу – молитву своју“, такође је било вече, или јутро. Нисмо обављали своје послове дању, да бисмо увече ишли у Цркву, него читаве седмице, ноћу и дању, нисмо имали другог посла, осим служби Страдања. Монаси нису прескакали ни један тропар. Доста ствари је било читано два, три пута. Неизбледива слика, која возглављује у мени читаву тајну Велике Седмице, била је Плаштаница. Не она позната, претрпана цвећем, кувуклија, из световних цркава, него, једноставан сточић постављен на средини Саборног Храма, у ноћи Великог Петка, и на њему распрострта везена Плаштаница, позади које је, у непрегледном простору мрачног храма, светлела једна једина свећа. Истанчаност која те оставља без речи. „Ћути свако тело људско“ у апсолутној тишини скита, пред гробом, у коме „лежи као мртав, Онај који је бесмртан“. Монаси су живели и јединствено настављали свештенодостојно предање. Као што смо у Великој Седмици читаво време посвећивали богослужењима, тако смо даноноћно радили, почетком зиме, када смо организовали општу мобу и цедили уље у уљари Саборног храма, на ручно покретаној машини. Рад је имао лепоту и благодат богослужења. Као на проскомидији, припремали смо уље за кандила цркве, и за живот монаха. Живот је природно текао – природно стање на планини и духовно здравље у смирењу и неприметности. Нико ништа није радио из морања, нити је ко очекивао да чује „браво“, од неког другог. Богослужења су вршена у своје време. Поштовали су типик Цркве, и волели ред у својој башти. Све је то било у њиховом животу и представљало је њихов живот. Када су појали и служили Литургију, вршили су главно дело, ради којег су и дошли на Свету Гору. А када су окопавали баште, радили су са истом пажњом и посвећењем. Зато си лако пратио њихово богослужења, као што си и разговарао са њима о баштама и времену. Они нису желели никога да задиве, нити да другога науче – мислили су да не могу тако нешто да чине, зато је, њихово опхођење и етосу Цркви и на послу, поучавао. Помагали су ти да поједноставиш свој живот и да се укорениш у Предању. Читав живот у скиту процветао је као дивље цвеће, које сâмо ниче, и сунце га гледа, и ветар милује; које не саде и не поливају људске руке и не краси салонске вазе. Архитектура скита и опхођење монаха његових имали су дах не- такнуте истине и нерукотворене красоте. 

Ствари су се сада измениле. 

У скиту више не живи нико од монаха који су живели 1965. Године 1966-е дошла је прва плинска боца. 1967, из шуме се зачуо урлик прве моторне тестере, запрепаштавајући све у Скиту. Исте године стигле су остругане даске. Сада иду булдожери, пролазе камиони… Помињем их зато што они постоје, али и зато што постоји нешто јаче и неувенљиво, што је проклијало у скиту. Један од неувенљивих цветова, који су процветали у наше дане, је и старац Пахомије из братства Светог Нила. Ко се не слаже да је овај незнатан и благословени старац био раван по простоти и благодати са Павлом простим од Светог Антонија? Ко може да заборави његов детињи осмех, макар га само једанпут видео? Ко је икада могао да нанесе штету, или повреди то незлобиво дете – рекао бих новорођенче – које у животу свом није повредило ни једно створење Божије? Зато је био покривен свесилном благодаћу. Хватао је змије голим рукама. И колико се рука његова тресла (од паркинсонове болести), толико се лице његово блистало светлошћу, када би видео да се збуњујемо и бојимо. Бојали смо се змија и збуњивали се, јер се пред нама обистињавало пророштво: „Дете одојче играће се над рупом аспидином, и завлачиће руку своју у рупу змије аспиде, и неће му наудити и неће моћи погубити никога на светој гори мојој“. Старац Пахомије је од скита направио Свету Гору, рај. Ни ми, ни змије нисмо могли да му наудимо. Он је био благослов за све нас и пријатељ змија. Он сада почива на гробљу Свих Светих, прибројан сабору пре- подобномученика из скита (и заиста је био преподобан и мученик, за оне који су знали његов живот). Остао је као хумус те области, и извор утехе за све. Од његових светих моштију, као из других кестенових корита, свагда ће долазити небесна свежина, која ће вечно напајати и оживотворавати место и све оне који ће се, са смирењем и страхом Божијим, поклањати, или остајати да живе у Ивиронском скиту Часног Претече, Скиту Преподобномученика, Скиту старца Пахомија.